Prosvetni glasnik

783

Хришћанска релиђија има дадек овећи задатак: њена је цељ да створи сиасење свију људи — да прероди у једно и сто време и индивидуе и друштва. Она почиње тиме што не дира у друштвени склоп. Она се држи осамљено у политичком свету и усредсређава сву своју радњу на унутарњи препорођај човека. Али релиђија не може остати бев икаквог утицаја на друштво, јер би у таквом случајуличила на слаботињу Стоичке системе. Напротив она храни у себи све што захтева човештво, а човештво треба да примени само ово учење на друштво и државу. Човештво н. пр. захтева једнакост. А шта на то вели наука Исусова ? „људи су једнаки пред Богом — једнаки и по происхођењу и по назначењу : Они имају једнака права и обвезаности" . . Човештво тражи братства и љубави. А шта вели јеванђеље ? „\\н вси братјл есте." Дакле као браћа дужни смо љубити се и опходити се један према другоме братски. Човештво тражи мира, узајмне потноре и међународног зближења. А шта на то одговара Јеванђеље ? Сви су народи чланови једне ведике породице, дакле браћа међу собом. Проливати крв брата свога то је грдно преступљење ! -Тест, заповедајући човеку да љуби човека, Исус Христос није правио разлике међу домородцима п странцима. Његово учење о љубави иде чак дотле, да му је последња мета „и будетт> едино стадо и вдинт, пастнрг." Стари свет није знао за другу међусобну везу до једну грубу силу. А отуда — тиранија, грозни ратови, ропство. Хришћанство полаже у основ јединства братску љубав. Дакле, разрушити иа земљи владичанство грубе силе, а подићи царство љубави и нравде, те тако остварити међу члановима велике човечанске породнце, међу ивдивцлуима и народима, иотауно јединство, у коме би сваки нашао најбоље услове за достижење свог чевечанског опредељења таква је мисија хришћанства ! И оно се своје мисије озбиљски прихватило, те је с тога и имало огроман утицај на друштва. Да, по читавом свету, докле је оно само допрло, намах се опажа благодетни његов утнцај на све саставне делове друштвеног уређења. Оно је узело у заштиту сајуз мужа и жене и освештало тај сајуз у слици сајуза Исуса Христа са црквом.... Оно ј е забранило многоженство и наложништво, а тим самим нредупредило многе убитачне последиие породичног раздора и свађе. Оно је уништило незакониту власт родитеља над животом и смрти своје деце. Оно је пречистило грубе предрасуде и празноверице, упитомило нарави дивљих племена. Оно је

одредило прави значај телесне и духовне нрнроде и указало разуму пут за правилно кретање у науци и вештини. Па и самој вештини дало је бољи и узвишенији појам дигнувши је од предмета грубих к нредметима идејалним — духовним. Оно је скупљало огроман број сиротанаи замењивало им магерипску љубав ; подизало странопримнице, у којима је сваки путник налазио прибежишта. На горама вечно покривеним снегом, у планинама и дубравама, куда људска нога од пре није никад пролазила, оно је подизало болнице п богомољице, и звуком трубе и звечке, снисходећи појму народа, разгонило вештице, вампире. Оно је кретало велике пријатеље човештва по разним непроходним варварским странама и густињама ради благе јеванђелске проповеди.. и т. д. и т. даље.. Јест, Наука Исусова не беше толико посвећена разуму, већ срцу. Он није дошао да објасни тајне необјашњивог апсолутног бића ; он је сишао с неба да донесе и објави међу људима закои живота, који није друго нешто до закон љубави. Цела проновед његова састојала се у једној речи: „љубитеЧ А овом вечито- животном речју он је и васноставио наравствени свет.

На страни 6-тој говори писац о позајмљеном говору Јудеја „да ће доћи Римљани п овладати земљом Јудејском". Гимљани су већ били дошли и и завладали Јудејом. Но ако се овде узима укинуће црквене автономије, која је онда још у неколико трајала: онда ваља ту мисао исказати другим реченицама. На страни 11-тој није историјскн верно да су аиостоли седели у Јерусалиму за 45 година, па се носле растурили по разним странама. А акоје говоро томе нејасан, те ме је на такву примедбу навео, онда нека пнсац поиуни и објасни шта је хтео рећи. На страни 17-тој неразумљива је она реченица : ,,да хришћански свет није знао висока правила морала, а његова воља беше закон". Да ли се није ту хтело рећи : Да хришћански свет није се управљао по правилима узвишеног морала и љубави, него егоизмом и грубом силом ? . . На страни 64-тој мало је казато о блаженом Јеропиму у опште, а о историском значају његовог учења у борби против Пелагија нема ни спомена. А требало је о томе што проговорпти. Јер, кад се бл. Јероним очајнички борио с Пелагијем, то беше борба гордог незнабожачког духа са духом смирења хришћанског. И да је у тој борби Пелагије победио, хрншћанства — тако рећи — нестало би. И доиста, ако човек има све у својој природи, ако све па и само његово спасење зависи од њега и