Prosvetni glasnik

КРИЛОВЉЕ

Е Е Б А 0 Н Е

ца јадник уобрази, дага део светпо:ш а ј е ; а он м е ђ у т и м , само у с в о м мр а в ин. а к у ч у д е с а нрави. 45. Ј а г њ е Често ћемо у друштву чути. где нонеки овако велн : „Иза мојих леђа, нека говори шта ко хоће ; нека сам ја само у души миран, и нека ми је савест чиста." Но није са свим тако. Ако човек међу људима жели бити поп.тен, и лепо име сачувати, он мора инаспоју спољашност нажњу обратити. Депотиде ! вама је најнужније да знате, да је за вас лепо ноиашање — најлеиши украс, — оно је лепше од најскуподенијег накита, оно је нежније од сваког пролетњег цветка. Ви сте у души чисте и невине, ваша је савест потпуно мирна Али, сувишан поглед ваш, једна ненромишљена ремица, често даје повода, да се о вамн снашта говори. Може бити ви ћете рећи : Д'а за бога, зар да не смемо гледатп, нити се осмехнути" ? Ја то не велим ; но само кажем, да сте ви дужне сваки корак у вашем животу одмерити, и никоме не дати прилике да вашим именима своја уста иснира.

Драго дете моје! Ја сам ову басну за те и твоје другарице измислио. Док си још невнно дете, ти је добро на памет научи. Ако не данас, за цело у будућности, ти ћеш од ње имати користи. Чуј шта се десило с јагнетом. Из глупостп своје, јагње се огрне курјачком кожом, и нође ио стаду да се мало нрошета. Но пси, који су овце чували, видећи курјачку кожу, номисле да је курјак из ш\ме међу онце дошао. Кидишу на јагње, и у мало што га на комаде не исцепаше. На срећу, чобани познаду да је то јагње, и једва га од паса отму. Но није шала — бити у зубима псећим. .Јадно јагње, које од страха, а које и од болова, једва дође до тора. Оно почне мршати и тако закржљави, да је целог века стењало и уздисало. А кад би јагње било наметно, оно би се и од номисла уплашило, да курјачку кожу надене, и да његов облик на се узме. 46. Еукавица и орао Орао почасгвује кукавицу звањем славуја. Добнвши нови чин, кукавица падне на један грм, и ночне своју даровитост у певању ио1;азивати, мислећи, да ће остале тице својом вештином удивити. Но све тице од ње ночеше бегати ; неке јој се смеју а неке су је грдиле. Моја ти се кукавица наљути, на право полети орлу са жалбом натице: „царе, ако богазнаш, ти си ми дао зиање славуја, а међу тим, све се тице смеју мом неоању !" „Драга моја" рећи ће орао, „истина је, да сам ја цар, али нисам Бог, ја ти у тој

невољи не могу помоћи, нити од исмевања избавити. Тице сам могао нриморати, да те ла слануја сматрају ; но кукавицу ја не мог> у слакуја претнорити." 47. Лисмца и мапф.ш, Лисица сретне магарца, на. ће га занитати : „од куда идеш ти наметна главо ?" „Башовај час долазим од лаиа", одговори магарац. „Боже мој, кумо, куд му се сад дела она сила и снага ? Бииало је -- кад зариче, сиа се шума тресе а ја, као без памети, бегам куд ме очи поде и ноге носе А сад — у старо,Јти — ниснаге ни окретности ; ваља се ио пећини као какав џак напуњен сламом. Веруј ми, кумо, да га се сад зверопн пи мало не боЈе. Ама су се и наплатили с њиме за сгаре дугове! Ког год је мимо лава прошао, сваки му се скојски оскетио : неки зубом, а пеки ро.ом. . . — „Но, сигурно, ти се ниси смео усудити, и лаву се прнближитн ?" рећи ће магарну лисица. - „Поглс ти сад ! а чега бих се ја имао плашити? Богме ија сам гаочивтетао ; нека зна, шта је магарећа копита !" Д о к ј е к о с и л а н и з н а т а н, н о д л е душе на његане смеду ни ногеледат и ; но чим с висин.' цадпе, о н е су н р н е к о ј е м у с е с м е ј у и к о ј е г а в р е ђ а ј у . " 48. Свиња иод грмом Иод столетним грмом, свиња се жира набактала, на се ту под њнм добро нспавала. Кад се нробуди, она очи иротрља и свијом њушком ночне жиле нодриватн и љуштити. Тада ће гавран с грма свињи рећи : „Немој тако радити, јер је то за дрво штетно ; ако му жиле исиољиш, оно се може осушиги." — „Нека се осуши," говорашесвиња, „ то се мене ништа не тиче ; за ме вреди жир, Јер сам од њега сита и гојазна, а грма макар никад не било. — „0 неблагодарна ! рећи ће грм свињи, „кад битимогла своју кишу горе подићи, онда би могла. видети, да тај жпр на мени роди *

Тако раде и незналице у свом засл е н љ е њ у, к ој и в и ч у н а н ау к у и н а у ч н е радове — не опажајући д а се њиховим плодовима хране. 49. Штука и мачак Зубатој штуци падне на памет, да се прпмп мачијег заната. Не зна се, да ли је па то завпст — пли ђаво натентао, — или може битп, да јој је рибља храна додијала? Доста о, да опа памислнда мачка замоли да је собом поведе и с њиме у амбару мпше лови. Мачак ће штуци рећи : „Осгавте се, мила моја, тога