Prosvetni glasnik

<Ј4

ЗАПИСНИК ГЛ.АВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВБТА

Јер лепа књижевност иостајетим потпомагањем све ружнија, а попударна све непопуларнија, као што сам у једном свом нређашњем реФерату показао. А ако се ипак мисди да књижевност треба и омако потиомагати, онда би ио моме мишљењу једини раздожан иоступак био : одвојити овај рад са свим од шкоде и наставе и за овако откупљене књиге отворитн иродавнице, иди их упутптп ма куд, само не шкоди и ученицима. Са овога свога станишта мени је тешко нрећи на друго станиште и оцењивати је ди ова књпга, коју ми је Савет посдао, добра да се нокдања ученицима (и којим) или није. Оцењивати иак драмеку вредност деда,, Краљ Вукашии" мисдим да није оно што Савет од мене тражи. То је оцењивао књижевни одбор Матице Српске и но тој оцени Матица је ово дедо н награднла. Напоменућу само, да ми се чини, да Краљ Вукашнн, као главип јунак драмски, није довољно истакнут и да драмскога јединства нема бар онодико кодико га може битн у драми историјској ; а томе је можда узрок што се нисац доста држао познате романтично историјске расираве Ч. Мијатовића о Цару Урошу и Краљу Вукашину. У осталом дедо је ово, и ако му је нредмет добро познат, и ако је рађено по позиатој традицнјп, нримамљиво за читање, јер му је дикција лепа и топла а задахнуто је патриотским мислима и осећањима. То му може бити ирепорука. Писац му је мдад, даровит човек, који међу онима што данас несме нишу стоји у ирвом реду. А на иослетку могу рећи да и само ово дело стоји у првом реду међу онима које је гд. Просветии Савет од ово две три године откупљивао. 28. Децембра 1882. г. У Београду. ј^вет. јзу^ловитч НрОФССОр." Нросветни је Савет, с ногдедом на окодност што деца не могу разумети дело написано у облику драме и што је нарочито тешко појимљиво за децу драмско дедо у стиховима, са 6 противу 6 гласова оддучио : Да се ^Ераљ Ђукашин " не може откупити за поклањање ученицима о иснитима. РеФерентима гг. Св . Николајевићу н Св. Вуловићу одредиоје но 40 динара у име хонорара за реФерате. IV Др. Л. Стефановић прочитао сдедећи свој реФенат о деду „Иознавање човека и нега човсчијег тела": „Глаинол Нроеветнош Савету Главнн Просветни Савет шволео ми је предати дело „познавање и нега човечијег тела за ирви ра-

зред средњих школа у Краљевини Србији," израдио Љубомир Миљковић, са 36 слика у тексту на оцену н мншљење: да ли је дело удешено према наставном програму ц да ли се но научној вредности може примити да се штамиа о др.кавном трошку а писац да се награди. Пре него што пређем на сам предмет, молио бнх за допуштење, да унапред кажем неколико речи у онште о самој нотребп нредавања ове науке у 1разреду средњих школа. Тиме не мислим истицати никакво ново нитање, него сматрајући, да је ово згодна прнднка, а у исто време да ми је и дужност, да искажем своје мишљење Које се још онда беше у мени зачедо, кад се на годишњем скупу Гдавног Просветног Савета прошле године реши да се у I разреду средњих шкода предаје „популарна" антронодогија с дијететиком (ако сеједна наука као што је антропологија може понударисати) — хоћу овде да искажем моје назоре, ма ми се пребацидо, да сам намеран да држим предавање, као што једаред беше нала реч овде о једном реФерату који се је читао. Ево тих мојих назора: Наше средње школе и онако су јако претрпане предметима, да се никојим начином не може спречити појављивање многнх такозваних школских болести, као што су: главобоља, неевестица, конгестије , крводиптење из носа и т. д. па још оптерећавати децу новим наукама значидо би уносити у шкоду један узрок школских бодести више. Ако писмо кадри да прибавимо деци више здравља, онда немојмо им бар сувншним предметнма одузимати оно мадо здравља што нм још нреостаје иза тодиког напора око изучавања многих других до сада уведених предмета. Педагози и хигијеничари вазда су у онреци први теже да што више знања унесу у школу на штету здравља дечијег, а други на против што внше здравља без штете за науку. Хигијеничари не траже да се од деце створе акробати, ади траже да не буду ни физички богаљи, него да се Физичка и духовна страна нодједнако развијају, они не допуштају никако да се једна страна развија на штету друге, и за то заслужују хвалу, док педагози, слабо обзирући се на Фнзичку страну, гледају само на развиће духовне стране, заборављајући на ону хигијенску изреку „теп8 запа 1п согроге запо." С радошћу можемо констатовати да су у новије доба почедп по неки педагози увиђати неоснованост својих захтева и пристајати уз мншљење хпгијеничара, али то су тек понеки ! ■ . а желети би бидо, да се сзи обрну тамо, где памет царује, а не славољубље! . . . Мени је за чудо како су декари, који су као хигијеничари но позиву на годишњем скуиу Главног Просветног Савета могди допуститн, да се поред то