Prosvetni glasnik

ИРОСНЕТНОГ САВЕТА

По свршеном премеду, имам част поднетп Савету своје мишљење о истом делу, које обухвата око 14 нисаних табака. Г. Никетић, у нриступу свога дела, пре него што би дао одредбу самој пауци, т. ј. нре него што би казао, шта је историја и каква је она наука, упознаје најпре деду са догађајима и променама људским онако, како ти догађаји и промене бивају сваки дан на наше очи, без икаква коментара. За тим даље, поступно, у свом излагању чини нека поређења, и подводи историјски живот народа под исте Фазе и законе, по којима се креће живот сваког човека понаособ, па тек најзад, после свега, изводи закључак, шта је историја и каква је она наука. Овакав начин излагања једне науке, може се рећи да је рационалан, и одговара савршено схватању дечијем, за коју нису голе дефиниције, голе одредбе које штетно утичу на њихово мишљење и умно развијање у опште. Но ипак чини нам се, да се је г. Никетић упустио сувише далеко у ситнице, хтевши да на схватљив начин објасни деци задаћу историје и њене законе. Он чини на више места нека понављања, која су могла саевим изостати, и објашњава на другом месту догађаје и промене историјске овако : после неколико година, по што смо вели, одрасли, почеће да нам расту брада и бркови, ту ће бити неких промена, које су без икакве важности и т. д. Ја држим да овака и њима слична поређења, могла су да изосгану, а у учебнику да буду само обележене главне мисли, с тим пре, што и сам писац вели, да то, све што је навео, није важно а међу тим обазирао се вели, и на то, да предмет буде написан у што више скраћеном облику, по што се за годину дана прелази. Да лп се могу примити у историји све оне Фазе, које пролази један народ у своме развићу, као : доба детињства народног, доба дечаштва, младићства, зрелости и старости, после чега долази неминовно и смрт, као што Дрепер у својој Историји умног развића Европе поставља, а са њим и многи други мислиоци, ја држим, да оваком нитању у малој историји за основне школе, ннје бнло места. Ако обратимо пажњу не на општу циФру случајева историјских, већ на унутрашњу страну сваког случаја понаособ, — то ћемо, као што вели Писарев, добити сасвим противни ресултат ономе, што Дренер наводн. Народи, који су изумрли и њихова цивилизација, зна се, да је страдала од неизлечиме органске болесш, и оно што Дрепер узима за неизбежну старост, није ништа друго, већ болесио стање. Болест још није то, што и старост. Од болести, према томе какве је нрироде она, може се и излетати, те тако и

Дреперово тврђење, не може да издржи суд озбиљне критике. С тог гледишта, оваква посматрања у науци имају места, а у историји за оснозне школе, могла су, као што рекосмо, изостати На другои месту г. Никетић, говорећи о народима и државаша, вели овако : сваки је народ, једна велика породица. II као што се у породици сви покоравају оцу, тако и у свакој држави, народ се покорава једном владаоцу. Велика породица — наставља даље —, која се састоји из једног или више народа, и стоји нод једним владаоцем, зове се држава." Ја држим, да је овим г. Никетић, непотпуно и нетачно, извео појам државе. По тој логици, испало би, да републикански пародп не чине државу, а то ваљда није ни мислио г. Никетић. Говорећи даље на једном месту, да су Срби грана велике словенске породице, и номињући све словенске народе, г. Никетић изоставио је мало руски народ, који има свој језик, а то није требало да учини. Пошто је исказао у кратко, шта је имао о дола,ску Срба у ове земље, у којима сада жнве, помиње на једном месту, да се је срнски парод, што живи у Далмацији, у почетку занимао морском крађом (гусарством), и тако је, вели, постала знатна трговачка варош Дубровник. Израз морска крађа, посве је незгодан, а постанак знаменитог града Дубровннка требао је г. Никетић опширније да изведе, или није требао никако то и да спомиње. Из историје, од свију српских великнх владара, г. Никетић спомиње само Властимира, па онда прелази на Владимира, Војислава, краља Михаила, Бодина, и долази на Немању и његово потомство редом, како су сви долазили један за другим на владу у Србији. После њих говори о краљу Вукашину, У1азару Гребљановићу, царици Милици и високом Стевану, Ђурђу Бранковићу и онда прелази сасвим укратко судбину осталих других делова Србије , говори о исељавању Срба и њиховом прелазу у Аустрију под Арсенијем Црнојевићем, па онда долази на устанак под Карађорђем и Милошем и тај је део огширније израдио. Ваљда с тога, што још није готов нов наставни план и програм предмета за основне школе, када ће требати по другим захтевима написати и учебнике за децу, г. Никетић , да би за сад само намирио тренутну потребу, по што нема више оне дојакошње историјице српске, која је вредила у основним школама, нанисао је ово делце , које је у главноме израђено по Крстићевој историји, што се учи у нижим гимназијама. Факта историјска махом су одатле нозајмљена само што на вишеместа г. Никетић није згодно учинио избор материјала, кад је, као што и сам вели, по