Prosvetni glasnik

230

Кад се рашчуло да је Душан умр'о овда један ведикаш грчки 1 ), зет онога Кантакузена скојим је Душан много лосла имао, дође у Тесалију и одмах посде смрти ћесара Ирељуба намесника тесадиског, заузме Тесадију 2 ). С тога удовица прељубова мораде осталити своје дворе у Тесадији и са сином (Томом! и ћерју иобегне на двор цару Урошу, који је, доцније преуда за једног свог ведикиша (Радосдава Хлапена). Онај грчки војвода, што је заузео Тесадију посде смрти Ирељубове , по што се утврдио у љој удари с војском п на Синишу мдађег брата Душановог, а зета свога, те и њему отме државу (Етодију и Акарнанију). Посде те несреће Синиша побегне у град Костур и ту нађе скдоништа а отимач драгаве му (НићиФор II) да би придобио на гвоју страну тамошње становништво српско а особито против немирних Арбанаса, ступи у договор с царицом Једеном удовицом Душаповом да се олени њеном сестром а своју прву жену да отера. Арбанаси који су ншли на то да се са свим отцене од Србије и да себи створе самосталну државу, чувши да им немио господар хоће заједнице и пријатељства са Србима, изјаве незадовољство на тај начин, што се иобуне. Немогући стати на супрот сиди њиховој, јер је њих — Арбанаса —' у тим обдастима било више него Срба, НићиФор II (онај великаш грчки и отмичар српских обдасти), прекине договор с Једеном и изјави Арбанасима да прву жену неће одагнати нити ступити у пријатељство са Србима. Тако се за време стиша побуна. Тек што се то свршидо, а неколико чета Турака дођу на дађама к обалама Тесалије и искрцају се, а НићиФор II узме их под најам и годину две посде опог нзмирења, побије се с Арбанасима, ади буде разбијен и сам у боју погине 1 ). Вођа арбанашке војске, којп га је победио мало по мадо отцепи Арбанију од Србије и прогдаси се господарем од Арбаније, па онда стане ширити своју државу освајањем појединих предеда. Док је се то дешавадо у Арбанији, Синиша је у Костуру прикупио војску повелику и пошао противу свог синовца цара Уроша да му отмепресто. Но кад је дочуо шта је се збидо у А.рбанији, он се одмах с војском натраг врне да опет заузме своје. Он онако овдада Тесалијом и у вароши Трикали крунише и себе и своју жену, па онда њу са сином и ћерју остави да владају у Тесалији а он с војском удари на Етодију те у њој почне заузимати град по град. Но усред тога напредовања, добије гдас, да удовица Ј ) Звао се НићиФор II. 2 ) То је било године 1356. Дакле у првој години владе Урошеве а у време борбе између Срба и Мацара у Далмацији, под зидовима Клиса и Скрадина. 3 ) Године 1858, а у трећој годнни владе Урошеве,

Прељубова (иреудата за Хдапена), тражи, да Теса дија њој припадне и да је већ пошда с војском. С њом су и.пли муж јој (Хдапен) и син Тома. С тога Синиша, мораде обуставити војевање у Етодији и похити на сусрет те место рата, учине мир; а помирили су се тако да Синиша уда своју кћер за Тому сина Прељубовог — што и буде. Сем тога, Синиша је дао Томи град Бер, а његову очуху (Хлапену) град Костур. Од тога доба остао је Синиша вдадар у Тесалији; Етодију је напустио Арбанасима а за се задржао само град Јањину и по жељи мештана предао га управи своме зету Томи. Синигааје после тога живео још једно 3—4 године. Умр'о је године 1371 надживевши свога брата Душана, шеснајест година. По смрти његовој насдедио га је син му Јован, који се још друкчије звао : Јован Урош Дука Палеодог. Јован је одрастао у манасгиру где се и учио онако, као да ће „требник" читати, а не бити наследник очев, вдадар, чувар и бранилап отаџбине своје. С тога и не могаше сноснти тешких владалачких дужности него остави престо, преда Тесадију својим рођацима и оде опет у — манастир жељан мирна и безбрижна рахатнога живота. У манастиру се покалуђерио и на 40 година после смрти очеве, умр'о је као вдадика, по имену цар ЈоасаФ. Ето , какав је био н како је свршио живот, иоследњи НемањиК! У исто време, кад је Синиша осиајао Тесалију и Етодију био се бој између Кантакузенова сина с којим је бидо некодико хиљада Турака и ћесара Воихне, врдо знатног нашег вдастедина , који је имао под својом управом ведику област на југу српске царевине (област Драму). Успех је био на српској страни и Срби су не само одржади победу, него су, шта више, жива ухватили Кантакузенова сина и предали га цару грчком. Посде одржане победе над непријатељима, Воихна није дуго живео. Проиитивање 4. Из довде издоженог види се како је бндо у пограничним обдастима српске царевпне и како су завидљиви суседи комад по комад отимали и тиме сужавади границе простране, Душаном створене, царевине наше. Мдади цар Урош не беше у стању да сакупи војску и да изиђе на сусрет непријатељима, да им пдати „жао за срамоту", јер немири и запдети унутрашњи задаваше му доста бриге и посла. Он, до душе, носаше назив цара српског, али га мало њих вермаше као таког; сваки ти је вдастедин био надр'о на своју страну. Ево у чему је бида сва радња Урошева за све време царовања.