Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ИРОСВЕТНОГ САВЕТА

208

б.) Да лн су радили у сриским вероисиоведним школама: в.) Да ли су се заузимали за остварење сриске народне идеје, и с каквим успехом; г.) Да ли су више година слујкили у Србијн; д.) Да ли су се добро владали. ђ.) Да ли су свршили учитељску школу илн другу коју вишу школу; е.) Да ли су иолагали учитељски испит; ж.) Да ли су савесно вршили учитељску дужност и да ли су добијали већином одличне и врло добре одене из школскога рада у Србији. За тим је Ст. Д. ПоиовиИ прочитао 3 и 4. тачку предлога које су без измене иримљене, с тим да ужи одбор цриреди целу основу по одлукама Главног Просветног Савета VIII Св. ВјловиК, прочитао је овај свој реФерат о „историји сриској " за III ранред основне школе од Иетра Никетића

„Главном Просветном Савету Част ми је иоднети овде Главном Просветном Савету моје мишл.ење о „Српској историјн за III. раз. основне школе, удесно Пет. Никетић учитељ." 0 то.ие, како би трсбало иисати књиге за осиовне школе, понешто сам читао, слушао, а и сам мислио, н онет — морам признати — врло мало знам. Али по опој народној пословици „тешко је добро виђети, а ласно га је пошати," чинк ми се, да бих могао познати добру књигу за основне школе, кад бих је видео. А ио томе чини ми се, да ће „Српска историја" г. II. Никетнћа тсшко бити добра- за осповну школу у опште — ма за који разред а другој школи већ нцје ни намењена. Једина врлина ове историје, као књиге за основну школу, но моме мишљењу је та, што је кратка, јер не износи више од 14 писаних табака. Историји народној у основној школи дао је места закон, а ни педагогија јој га не може одрећи; јер дете још ире него што иође у школу, сазнаје понешто из нрошлости с ^ога народа традиционалним нутем, а за детињц разум и нема можда интереспијега и иоучнијега предмета од народне историје. Мучно је само саставнти ученику школску књигу за то, која би олакшала тру/1 доброме учитељу а не дала да залута неспремнијем учитељу. Та мука је у нас тек права мука. Народне традиције су доста замућене, а научно иснитинање текје отночело и што је испнтано још иије у целипу прикуиљено но растурено и махом само самим испитнваоцнма познато. И тако они, који познају дете, не знају историје, а тешко је и сазнати

| је; а који знају оно, што се данас зна о нашој историји, не могу нисати учебннка за основну школу, јер махом пнсу за тај посао, или бн им требало дати план како да тај цосао ураде о чему ћу ја казатн своје мишљење, кад то нитање пред иросв. Савет дође. Да је „српска исторнја" г. П. Никетића добро удешена за децу. али пуна историјских иогрешака, то према — овоме -- не бн било чудо; али би така књига ппак била бар боља од досадашње. Али она није ни така. Она није ни за децу примамљиво и разумљпво наннсана. Ево какав јој је сам расноред. — После присгупа од ио табака, у коме се хоће да објасни деци значај историје и корист од ње, прелази се одмах на сеобу Срба у данашње земље, за тим се говори о жунану Властимиру, па о Ћирилу и Методу, па о кнезу Владимиру, Војиславу, краљу Михаилу, Бодину, па о Стефану Немањи и осталпм владарима српским редом до Ђурђа Смедеревца ; за тим се у неколико редака говорц о судбини осталих делова Србије , о којпма дотле није нпшта говорено, па о страдању Срба (ту је сва историја од пропасти државне до устанка на дахије), о сеоби Срба у Аустрију и о Србима у Аусгро- Угарској (овај и пређашњи одсек скупа износе по табака писана); за тим се прича оишпрннје о устанку на дехије и доводи се причање до наших дана; а све се завршује кратким биограФијама Доситија и Вука КараџиКа. Гаспоред је готово у свему онакав какав је и у познатој Крстићевој историји за гимназије, у које је баш расиоред ионајслабија страна — с том само разликом, што је Никетићева Сриека Историја у скраћеном изводу још више налнк на читуљу него Крстићева. Па нн у овом причању о владарима — јер то и јесте ова историја — нема плана, не зна се шта је важније ц зашго је важније. Тако се о Владимиру прича више него и о једном Неманнћу, осим Душана, више иего и о Немањи, а то ваљда само ради романтпчне жепидбе Владимирове Косаром кћерју Самуиловом. — Уопште се прича много више, а много краће и сувље , но што би деци требало. Тако ја мислим, да за децу у основној школн нема никакве вредности кад се у кратко каже о неком иладару, да је „доста срећно ратовао са Грцима и Бугарима" или да је имао неке преговоре с Дубровчанима; па кад дете то цсто чује ц о другим владарнма, онда му така ирцча не може ући нп у намћење, баш да би му и што вреднла за доцније. Како може интересовати на ир. дете то, да се у време краља Уроша живео књиженник Доментијап, о коме опо иначе више ништа не зна. Како може дете разумети то: „да се и народи рађају, ра-