Prosvetni glasnik

319

0 ФИЗИЧКОМ САСТАВУ СУНЦА од ј Феј-а

I Од како су цронађене сунчане неге, а то је од пре 2V* иека, питање које су изазвале те иојаве још није изишдо из области претпоставака; а овде би баш нужно било да се иостави нова скорашња теорија која се увршћује у најсјајнији научни добитак нашега доба. Но и ове претпоставке нису биле без користи; оне су руководиле посматраче, пробуђивале њихову пажњу и подржавале их у њиховој издржљивости. Факта су се нагомилавала, а општи наиредак наука мало по мало са свим је одомаћио код нас идеју: да сви физички појави у свету морају зависити од једних истих закона. Према томе . као да је дошло време да се напусти нут претпоставака, на да се захтева, да се више не нагађа како су текле ствари које су 38 милијона миља далеко од нас , већ да се сви појави укупно подведу под неколико општих закона, како би на тај начин Факта изгледала као прости логичкп закључци из тих закона. Што се тиче облика овог списа, номенућу да су појаве ове врсте често описиване, да је то нитање потпуно популарисано , у смислу у коме се ова реч данас узима; с тога, мислим, моћи ће се историјски део свесги на оно што је најнрече и ограничити се на просто побројавање претпоставака или Факата. Но како и саме ове нретпоставке имају у себи истипе коју треба из њнх да извадимо , то ћу ја овај први део посветити припремној расправи; у другом делу покушаћу да изнесем своје мишљење о тим нојавала. Оно што су хтели да разјасне и протумаче при крају последњега века , може се свести на ове три тачке. На сунчаној нези има да се разликују три стеиена: 1° опште усијано језгро на коме се иега појављује; то је фотосфера ; 2° други простор мање светао који се зове иолусенка, и 3-ће трећи простор мрачап, готово црн, који се зове језгро иеге. Општа је карактеристика за ове све три боје та, да се ни једна од њих не меша с другом , ни једна не нрелази у другу поступно и неосетно, већ су једна од друге јасно одвојене и контуре су им јасно ограничене. Доктор Вилзон из Гласгова, кога није руководила ни збуњивала ни једна од данашњих идеја о законнма Физичкога света , извео је од речи до речи у својој •претпоставци ова тра утиска тако јасна, рекав, да је Сунце састављено из једног централног глоба чврстог, мрачног, релативео хладпог, који му је представљао

црно језгро пега и једног усијаног омотача, који му је нредстављао ФОтосФеру. Он је зампшљао да овај омотач изгледа као светла магла, веома и јако поткрепљива, кроз коју гасне ерупццје, које се појављују ог./1е онде иа централном глобу , праве светла места и пукотине, где су дуварови нагнути и дају места полусенци, а где онет темељ, — а то је хладно и непровидно језгро сунчево, — образује црни део пеге. Хершел I успојио је ову хипотезу ; само је прилетио да она не води много рачуиа о томе: кака изгледа нолусенка. Да би то ггоправио или допунио, он је замишљао да се , између мрачног језгра сунчевог и усијане магле ФотосФерине, находи један други омотач, који је кадар да одбија светлост као и наши земски облаци, али кој-и није у стању да сам од себе расина и разашиље светлост. Гасна ерупција, како вели Вилзон, изишав из каквог вулкана централног глоба, морала би да нробије у исти мах обадва ова омотача па тек да нроизведе потнуну пегу. Из овога се види да је Хершел, још више но и Вплзон , радо представљао себи Сунце у неку руку као нашу земљу. Шта више. он је ишао дотле, теје у зрацима северне светлости тражио нриближну слику еклатантној (сјајној) ФотосФери сунчевој. Исто тако он је држао да и на Сунцу има света, јер да би се површина мрачног језгра сачувала од врелине (прекомерне топлоте) последњега омотача, довољно је да облаци нрвога омотача имају моћ потпуног реФлектора (т. ј. да су у стању да од себе потпуно одбију све зраке који на њих падну). Међутим слаба страна Вилзонове нретпоставке била је његово објашњење полусенке , а још више чудновата мисао о неком централном глобу непровидном , мрачном и хладном; а на ту га је мисао навео необичан изглед оних црних рупа у ватреном засторачу које зовемо иегама сунчевим. У осталом Вилзон је појмио и тачно објаснпо две главне ствари: 1° да су ове неге — нукотине, и 2° да ФотосФера није ни чврста ни течна, но да је магловитог (као облаци) или гасног стања. Ово је истииа коју су сви потоњи радови астронома потврдили, али пошто су ту истину нападали и побијали на осиову спектралне анализе , то нека ми је дозвољено да је ноново потврдим. ГЈочпимо првом тачком т. ј. да су оне пеге пукотине. Без сваке сумње црна пега на белој подлози може нам нзгледати као пукотина; али се Вилзон није ограничио на сам утисак, већ је његово резоновање