Prosvetni glasnik

НАСТАВА ПИСАЊА

гана ц о граФичном представљању ових, лежи грдна провалија. На сваки начин наша српска слова — а опа нас се овде највише тичу — чисто су конвендијонална, и ако су и она на нуту историјскога развитка посталих знакова гласовних. Овако велики нровалазак, као што је проналазак иисмена, скреће нам иажњу још и на једну тако исто велику и неопходну потребу, да своје име, бројеве и мисли можемо очигледно и видљиво да представимо. Не само да је било могуће изнаћи згодно средство, са којим би се одржао еаобраћај са удаљеним сувременицима, а тако исто и са потомсгвом, већ је и сам унутрашњи тајни нагон човекове душе који тежи за образовањем створио себи ово средство за свеколико човечанско образовање. Писменајеова потребно било и умети читати, а са читањем био је свеколнкн пут прокрчен ка даљем образовању ; нарочито је пак писање нрви услов за историју некога народа ; јер једном иаписано слово остаје вековима, док усмено предање неириметно се измеће у нричу и гатку. Само они народи, који умејуда пишу и читају, имају праве своје историје, и то су доиста и истински образовани пароди ; међу тим они народи, који немају своје историје, а немају је за то што не умеју да ншну и читају, налазе се у тако званом детињству или дивљаштву и суровости ; јер они не само да су лишени своје сопствене историје, него не негују ни науку нити икакво духовно образовање, које се једино писањем условљава. И тако се данас већ тврди, да су људи писменошћу дошли до овог умиог савршенсгва, на коме су данас : нарочито кал, се још и тога сетимо, да је вештина нисања претходница и мајкавештини штампања, том тако важном средству културе најновијега доба. У осталоме, само су изабраници у неком народу били писмени, а маса народа није. За сад нас се поглавито тиче, да ли ће п у колико и ова маса да научи писати. Ово питање не само да би некада дошло многом ком и од школованих као излишно , него би и сваком образованом човеку у народу било у опште чудновато, јер ми дапас друкчије и не знамо него да свако дете треба да учи писати. Ово се питање оцравдава још и тиме, што ћемо наћи, да је писање за најнижу класу с једне стране цроглашавано час као некорисно, час опет, шта више, као штетно. Да подсетимо овде , само примера ради , на оно утицање свештенства у тринаестом веку и на не давно скинуту забрану пијемонтске владе, којом се пре тога сваком забрањивало да учи читати и иисати, који не би имао имања у вредности од најмање две хиљаде лира (40.000 динара); исто тако да подсетимо на пређашње и најновије изјаве клерикалне и то не само на клерикале католичке, већ и на евангеличке, а и на друге на тако зване образоване

488

; људе, који свом озбиљношћу својом на то идоше и циљаше, да писање укдоне из народних школа као по све некорисно средство но народ, јер се, говораху, 1 само у залуд око тога троши време, а и за то што је то врло опасно средство по владање људско и но морал и политику , и што оно може да нослужи за лажљиве и лукаве цељи. Међу тим још су стари казали да неку ствар не треба одбацити само зарад тога, што се она може и на зло да употреби. Па опет се радо на то снакад позивамо, како је у многим земљама у Енропи број онпх што знају писати сразмерно мали, ма да је благостање и ред на истој висини као и код оних гдеје тај број далеко већи. Ово ће нам најбоље показати сведочбе издате о томе у најновијем времену. Тако по званпчном извешћу у Енглеској пре николико година од сто мушких и толико женских двадесет и три њих нису умели од мушких, а тридесет и две од женскиња да се потнишу у нротокол венчаних, док у Шотланду само њих једанаест од мушких, а двадесет и две од женскиња нису биле иисмене у нодобном случају. У Француској 26% од мушких, и 42°/ 0 од женских незнају ни имена да потпишу. У Белгији од стотине њих 50 знају да нишу. У Аустрији знају писати од стотине њих четрдесет цет- У Мађарској године 1880. од 12,844.237 становника знају читати и иисати њих 4,989.904, а само читати знају 893.857. У Италији од 22 милијона становника 17 милијона, дакле 77% не зна ни да чита ни да пише. У Шпанији од 1о милијона становника 81% незна да пише. У Грчкој од сто знају њих 22 да пишу. Еод нас у Србији од год. 1874., када је иоследњи попис чињен, било је свега 1,353. з90 стаиовника, од којих је читати и писати знало 91.039, дакле 6 од сто. Овако дакле стоји са писањем . са тим тако важним чиниоцем и средством за образовање, о коме овде сада говоримо. Па шта ће најцосле и то рећи, после свега тога, ако ко и уме име да потпише ? Колико њих има што то знају, па опет у писању нису бог зна докле дотерали ! А у тим државама инак има реда, веле цротивници иисања , па .и благостање је код њих још како добро ! Ми сумњамо да има доиста благостања у тим земљама ; јер сиротиња, беда и невоља у тим је државама таква, да се ни оиисати не може, а још већа им Је покварбност, 1 'лупост, сујеверица и неверица. Па каквим се то ланцем привезан држи тај бедни народ ! Неће нам можда цоверовати, али ми ову беду црииисујемо једино незнању писања. А после , ова нужна веза и сама се лако може да увиди. Где нема једнога од првих васпитних средстава, средства без кога се ннкако не може бити, ннти се без њега може у даљем образовању да наиредује н поступа, ту тај народ у опште стоји на најнижем стунњу културе ; код таквог народа иема 61*