Prosvetni glasnik

904

КЛРАКТЕРНЕ СДККЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРНЈЕ

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ (по јн.. јЗ. (нАС 3. Под овим добрим царем Титом снашла су Италијј г три несрећна случаја. На Везуву (брду) угасила се ватра, и дима није било од незаиамћеног времена. Мислило се да се тај вулкан са свим угасио. Са свим изненада провалило се то несрећно брдо 24. Августа 79, године по Христу. На један сахат пред подне појавио се са брда један страшан облак од дима, који се све даље и даље ширио. Један учен човек Плиније Старији, који је се у томе пределу налазио као заповеднив поморске војске (флоте), хтео је овај чудновати догађај из близине да гледа. Он заповеди лађарима, да га превезу на другу страну морскога залива према Везуву. Уилашени људи одвраћали су га од тога шго су више могли, но узалуд. Неколико лађа са неустрашивим и неискусним људима послуша га. Ови су се чудили дрскости тога човека, који је наочиглед ишао у пропаст. Већ је из облака иадао густ пепео, и што је лађа прилазила ближе, то је дим бивао све гушћи и све врући. Чула је се потмула грмљавина. Врело камење падало је лево и десно око лађе. За неко време размишљао је Плиније, не би ли било боље да се врати натраг. Али по том викну: „0 храбрима је срећа", па заповеди да се иде управо обали. Тамо је била варош у којој је имао једног свога пријатеља, код кога је хтео преноћити. Али кад дође, нађе сву кућу у забуни. Л.ађе готово беху претрпане, и лако су могле пропасти, иоштојо ветар непресгано терао дим и иепео на варош. Плиније је куражио ове добре људе, гледао је да их расвесели, смејао се, правио шале, и јео и пио сасвим спокојно и задовољно. Међу тим са више места из брда јурнуше читаве реке од ватре. Пламенови разагнаше мрак. Ови су били будни, само је Плиније легао мирно у кревет. Но после неколико часова морали су га пробудити, јер су камење и пепео тако много падали; да су се бојали, да им врата не затрпа. Вемља се почела све чешће и све јаче тресги тако, да их је страх спопао да се кућа не сруши. Па

13 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ РРУБЕ-У) ВАК) ипак нису се усудили да из куће изађу, јер је камење падало густо као град. На послетку све то престаде за време. Оваки привеза себи на главу по један јастучић, који ће га од камења бранити, на онда нођоше да бегају кроз гусгу ноћ, коју су робови буктињама осветљавали. Плиније је био веома тежак. Подупирући се на рамена два робабегаоје брзо. Од великог хигања тако се јако угрејао, да га на један пут удари капља, и он мртав паде на земљу. Али остали су бегали даље, да би побегли од опасности, која им је претила. Тек после неколико дана нашли су Плинијево тело и сахранили га. Млађи Плииије, сестрић Отарога Плинија, био је заостао са својом матером у вароши у којој му је ујак становао. Он је гледао тај страшни природни појави, и од њега имају два писма у којима је тај појав описао. И у овој вароши, која је била на другој обали морског залива, бивао је јак земљотрес, који је кратко време трајао. Отвари по кућама тресле су се а и саме куће нијале су се. Млађи Плиније усред сграшне ноћи побеже са својом матером на морску обалу, да тамо дочека дан. Тамо су слушали како се руше многе куће, и како страшно ударају морски вали и избацују на суву земљу морске животиње и шкољке. Јутро је освануло, али сунце не могаше продрети кроз кишу од пепела, и остаде сумрачак. Ове што је могло бежати, похита да се уклони одатле. Али на једанпут настаде као тесто густа помрчина, и сад настаде ужасна ларма. Људи су дозивали један другог, кола су се крхала по јаругама и рупама, и сваки је веровао да је Бог земљу напустио и да ће свет да пропадне. Још је страшнија и ужаснија била несрећа у близини проваљенога брда. Ту је падала киша од пепела тако јака, да је три прекрасне вароши: Херкулану, Помаеју и Стабију потпуно затрнала. Ту је се направило једно пусто, дивље поље од пепела. Ове до 1738. године осгале су те вароши покривене и тек тада нашао се траг од Херкулане, кад је краљ неапољски хтео подићи једну кућу на томе