Prosvetni glasnik

309

маршал дотарингијски служ.или су ири том ручку. 2. Отон је брзо показао немачком народу да је он заслужио круну. У Чешкој је дивљи безбожник Болеслав убио на црквениж вратима свога брата Венцеслава, који је био добар хришћанин и одрече се заклетве верности. Краљ Отон наоружа племиће против братоубице, и посла једног храброг човека да га казни. Његов храбри војвода дође у Чешку са ратоборним Саксима, нотуче Болеслава, и примора га да се закуне на верност и да плаћа данак. На скоро по том показао је краљ своју иредност у Баварској. Тамо је био умр'о херцег АрнулФ (937.) Његова три сина нису хтела да признаду краља за свог старешину, већ су хтела да владају независно. Отон изненада стиже у Баварску и народ пристаде уз њега. Он новери управу земље своме ујаку (Бертолду.) Али док се ово све догађало, Угри уђу у Саксонску. Отон брзо изађе пред њих и потуче их. Ва тим се врати натраг у Баварску, па једног од оне тројице браће, који је био најупорнији, протера у Швабију, а осталој двојици даде службу. 3. Еао год што је Еарло Велики, кога је Отон узимао за углед, увек тежио да Саксе придружи и претопи у немачки народ; исто је тако Отон сматрао за највећу славу, да Словене похришћани и у Немце претопп. То нпје било лепо ни право, али је Отон сматрао да је то било угледно дело. Отон је држао да би сам Бог бранио онај народ, који не би било право покорити. И као год што му је та луда намера била неваљала, исто је тако била срамно извршена. Против словена војевао је маркгра® ГејМ, који је био славан војвода, али који је био суров, а Словене је сматрао

I као пашчад, коју само бичем на покорност треба терати. Тако на прилику једном је дозвао на гозбу тридесет њихових кнезова, и док су се они безбрижно веселили, нападне их изненада и иобије. По том је Геро покорио све Венде (племе словенско) до реке Одре и наморао их да плаћају данак. Али нечовечношћу немачких хришћана угњетени Словени још су више очврсли и заволели слободу. И северни суседи немачке царевине, ратоборни Данци осетили су Отонову мишицу. Над Данском је тада владао краљ Харалд, кога су друкчије још звали „Плавозуб." Овај краљ освојио је предео Шлезвиг и убијањем и ватром опустио га. Отон се с тога крену против Данаца. Он прејури преко Данске и победоносно дође с војском до на крај Јутланда. За знак да је само море граница његовим победама, баци он своје копље у морске таласе. Од тада се тамошњи морски залив зове „ Отонов залив." После битке код Шлезвига, Харалд је молио за мир, који је утврђен под условом, да се он крсти, и да Данска бу.де зависна држава од немачког краља, Отон основа у Јутланду три епископије за обраћање народа у хришћанство. Религија је за њега била највећа светиња, и ако је он избирао рђава средства за достигнуће своје цељи. У истини иикад не би требало да се за добру намеру употребљавају рђава средства. Са тако великим делима Отон, и ако је имао тек 38 година, подигао је углед немачком царству и раширио му границе. Са великим поносом гледао је немачки народ на њега. Еод тадашњих народа пак, био је достигао велику славу. Слобода се опет у народу утврди. Војска се још боље осигура. Свештепство је ковало у звезде краља Отона, јер је он веру ширпо не само оружаном силом, већ је цркве обдаривао скупоценим поклонима и давао им