Prosvetni glasnik

316

РЕД КОЈИМ ИДУ НАУКЕ И ВЕШТИНЕ ЈЕДНА ЗА ДРУГОМ

време, број, облик, узрок, и т. д. Време му се почиње од вајближе му садашњице па се све више шири у прошлицу и у будућност. Појам о облицима започиње се од најпростијих линија и тачака, па иде све сложеиијим и сдолгепијим Формама геометријским. Сви се бројни појмови развнјају из јединице. Узрочност почиње од првих и најобичнијих појава, где оне сдедују једна за другом стадно, н. пр. свећа и виђење у соби, удар и бод, сунце и дан, задазак његов и ноћ и т. д. И као што се дух представама богати, што даље идемо у простору, исто му се тако ои богати и с расуцима и закључцима, те му се и ови нојмови све више шире, што више и даље идемо у њему и времену. Свака му се страна све више развија што се више креће и више живи. И цео духовни или душевни развитак могди би смо слободно уноредити с растењем једнога дрвета из семке његове, нди животиње из јајета. Што даље у времену, више у простору, што више у иростору, то више у разнострукости: више органа, и њиних дедова и Функција њиних, а што више њих, то се каже, ,иа је и живот разноврснији, разностручнији, сложенији и савршенији. Без извесне мдожине представа не могу се развијати тачни нојмови, без извесне кодичине појмова не могу се вршити у већој мери расуде и закључци, а без растења и једнога и другога не може се дух даље богатити и јачати. То исто имамо и у СФери осећања. Без млогих и најразличнијих оних простих осећаја и осећања не би било оних виших, нарави, срца, осећања моралних, редигиозних и т. д. Далеко би нас одвело, кад би смо се упуштали у тачније побрајање овога органскога растења духовнога. Моради бисмо изложити цеду Психологију и Логику. Ми се овде морамо задовољити само напоменама и просто се позвати на те науке, као на нешто готово и познато. До сад смо ово рекли: да, сем оне кдице која ће да се развије, ничега нема готовога у духу; да се све знање задобија тек ути-

цајем спољнога света; да то бива од човека као центра па к периФерији његовога хоризонта до у неодређеност; и, да то растење бива органски. Не може дакле бити никаквих скокова нлти беспоретка, већ све мора ићи упоредно, хармониски и у извесноме ириродноме реду. Сад да оставимо спољни свет, а да уђемо у унутарњи, те да видимо кака се обрада врши у њему. Улазимо просто у Нсиходогнју и Логику, и Естетику с Етнком. Све ово ми морамо претпоставити као познато, и само насноменути оно, што нам је преко потребно за Педагогију и њено поступање. Ми смо већ нешто и нешто од тога споменуди ианред. С ностанком појединих нредстава постају и речи, којима ће оне да се искажу кад се у свести понове, и с развитком појмова развијају се речи, којима ће они да се обележе. И ноједина осећања исто се тако крсте, чим се у нашој унутрашњости појаве, и траже се изрази, којима ће она језиком да се изразе. Цео духовни развитак прати непрестано и образовање речи и језпчних Форама, којима ће он да се изнесе. Тако дакде, развитак језика иде упоредо с развитком духовним. И што даље иде један, даље иде и други. Још видимо, да, но нриродноме реду, духовни претходи језичноме, а не језичан духовноме. То јест, из задобивених представа, појмова, логичких операција и осећања ничу речи да их искажу, а из речи не могу нонићи, или речима се не могу створити нове представе, нова осећања и у опште нови створови духовни. Њима се може само исказати оно, што је готово, и изазвати или поновити оно, што је већ утицајем спољнога света у нама пронзведено иди створено. И ово је врдо важно за наше даље посматрање. Језик нам дакде ннгде неће сметати, него ћемо га сматрати као саставни део или нросту носледнцу духовнога развитка, о ком ми говоримо. Он ће нам увек пратити душевни развитак, био он иитедектуални, био морадни. (Наставиће се).