Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

.5 3 3

в); У загради је иисац ставио реч „ царицу" а није казао да је то било шш право крштено име Милутинове кћери шш да то значи „Зорица " ; те се тако може мисдити да се кћер Мидутинова удала за цара в постала царица. г) Епитети раскалашиа и неваљала врло су незгодни за учебник, а поред тога ни историјски се не доказује да је Маџарица била така ? Сад кад се уз те опитете замисли још и оно „ И " у реченици : ,а И сама Мађарица беше раскалашна и неваљала" онда се одмах мора замишљати да је још неко био такав? А ко је такав? Милутин! Леп тамљан великоме Немањићу! д); на послетку незгодно је и оно : „ожени се ћерју оног бугарског цара итд," јер се може вамишљати да је у исто време било два или више бугарских царева — те је мисао нејасна што није казано име царево. Цело је казиваље ппшчево мршаво јер нису расветљени узроци тихМилутиновихженидаба те Милутин изгледа као неваљао човек док је он највећи Немањић. Ваљало би, у хатар правде, расветлити само време у коме Милутин живљаше, па би дела Милутинова изгледала много светлија, него што их Убавкић представља. 25. На страни 137, врсти 18 озго, вели о Милутину: „Онједодуше имао и погрешака као и сваки други човек. Тако од њега није леио што је погазио реч те издао свога саветника цару грчком, и што сину није опростио као што је обе! ао него га осленио итд. итд ; Учебник треба да је што краћи и јаснији, и у њему не треба писати „наравоученије" уза сваки пасаж, већ само што јасније изложити историјски доказана Факта. Осим тога у учебник не треба уносити своје субјективности, нарочито онде где ће ти субјективни назори производити вишезабуне и одмагати јасности.Тако писацведи: „није леао што је иогазио реч т еиздао свога саветника (место савезннка) итд." А кад се каже да је иогазио реч онда.зпачи дасеМилутин заклео или најмање дао часну реч (раго1е (1' ћопеиг) да неће нздати свога савезника, а не саветника, као што веди Убавкић, па то не одржао док се то историјски не може доказати ? Па даље вели да није лепо што сину није опростио него га је ослеиио. Милутин није ослепио сина Стевана — бар то је проблематично — јер

како би Стеван доцније владао као окат да је био ослеиљен, и то баш да га је Мидутин ослепио непосредно ? ! И што је, с у наведеноие, од свега најгоре : ставља Убавкић па посдетку „итд. итд!." Што може зиачити да, Милутип има још читаве низове грехова својих. Бацивши Мидутипа чак у пакао — писац одмах наставља нодићи га у неббса говорећи овако: „Ну поред свих мана (место махна идн бар мана (Мидутин је ипак био и остаје посде унука свога Душана) најзнатнији владалац Српски, којим се Србин до века поносити може..." Има ди какве доследности, после горње анатеме, говорити овако ?! Овакав тамљан може лепо карактерисати народпа послорица: „ Еуеалом те закусијем, а дршком ти очи вадим." 26. На страни 138, врсти 8, оздо, веди писац говорећи о вдастеди: „Бојаху се они јаш и тога: да раскош и неваљалство из двора и Дј угих великагиких куИа не иродре и у скромне кџИицс у честитих Срба". Из овог пишчевог става излази двоје: ирво, да је вдастеда бида врдо честита (а пре је као што смо видеди, иротивно говорио о властели) и хтеда сачувати народ од кварежа вдадаочевог двора - иа се то тврђењем одмах побија речима : „ идругих великашких куКа!" Ведикашке куће нису могле бити себарске већ властеоске. Час му је вдастела честита час покварена ! Чудна недосдедност! Друго из пнсцанровирују чуднемисдии чудниназори како о честитим државницима, Немањићима, тако и о Српској вдастеди тога времена, док само масу народа ондашњег обожава овим речима : „и у скромне купице честитих Срба'■!" Ово је велика неиравда према Немањићима и сриској вдастели ! Немањићи су ведики људи, а српска властеда је карактерно и поносито ригерство средњега века, кога се изданци јуначкога поноса и идеаднога живота виде још и данас у босанским беговима. Алн кад се тврђење Убавкића не може историјски доказати, онда је чудно : шта је писац таким казивањем хтео казати?! 27, На страни 192 врсти 4, озго говорећи како се сабор скупио око гроба Душанова, веди : „Око цркве у пољу а под ведрим небом (нигде заиете !) слегла се сидна светина (вјс) да чује шта ће решити госиода окиИена злагом, еребром, свилом и кадифом и другим