Prosvetni glasnik

ИСТОРИ.ЈА СРПСКИХ

ШКОЛА У УГАРСКОЈ

607

штенике и калуђере претпостављати другима несгособнијима, а и за световааке добро образоване ће се старати да добијају световне слуагбе и да као војници у чину напредују. 1 ) У борби што ју је Ненадовић водио са епископатом н миром римске цркве, позивали су се противници његови на то, како се народ српски у верозакону своме никако не наставља и како не зна ни најнужнијих молитава. Зато је Ненадовић. настојавао, да свештенство народ српски ревносно поучава у вери. Рајић у своме „изображенију катехизма" навађа, како је Ненадовић надоашо, да се сваке недеље и празника чита у цркви слово из књиге „објед духовни и вечера." Имајући иред собом сва настирска нисма његова, наилазимо у свакој години по једно или више њих, што је саопштено свештенству с налогом да се преко године сваке и недеље и цразника у цркви хришћанима прочитава. Јесу ли то орђиналне проноведи његове, или су као што Рајић вели одељци из поменуте књиге, не можемо пресудити, јер не могасмо на ту књигу наићи. Толико пак увидети могосмо, да је тај митрополнт свакако настојао ; да се проноведање у српским црквама уведе у обичај. Ерај тога је настојавао, да народ српски, старо и младо, жењено и нежењено, научи све што се на верозакон односи. Тако читамо у циркулару од 13. Маја 1754 год., да се сваке недеље и празника сав народ скупља у цркву, где ће га свештеници учити молитвама и закону божјем. Напомиње, да је то био обичај и пре њега а ко се томе противи, да се од цркве одлучи. 1755. под 17. Октобром понавља он тајналог, еапомињући, како му је сама царица пребацила, „да клир н народ наш у дужностнма свога закона не приљежава, а најмање се цивилизира, те се право ни прекрстити не зна." Ми смо већ наиоменули, да су те тулше долазиле понајвише од римокатодичког евештенства, које је то навађало као мотив, да се иравославни иарод сриски повери њему па ће се он за душевно спасење његово боље старати, но што то чини српски Клир. Ненадовић је хтео и томе да доскочи, те за то је свештенству тако строго налагао, да народ у своме верозакону приљежно иоучава. Но ') 13иди дотак број 1.

крај све строгости његове, као да се свештенство није много обзирало на те наредбе, као што то видимо из другог једног циркулара од 21. Марта 1757 г. у коме напомиње, како му крај свих његових седмогодишњих трудова није пошло за руком да народ српски доведе дотле да боље пријања око цркве и вере своје, велећи међу осталим: акоже бо хвалимсл да есмн православнми Христ!ани, тако и дћлошг есмм должни пока.зати благочестје наше." Митрополит Ненадовић је хтео и код Срба да уведе ону строгу ортодоксију верску и црквену, што се код руског народа онда већ онажала. Да би се „благочеетчпе" и видљивим знацима могао показати, саставио је синод 1757 године, сигурно настојањем његовим, нека правила, што су требала да послуасе као упутство, како ваља у цркви са страхом боашјим стајати, како светим тајнама „боголепну" част одаватн, архијереју, јереју и мирским свештеницима ноклонити се, да Хријпћани у цркви не стоје „дко древеса нечввственна" итд. Ово је, уз најпотребније молитве штампано у књизи ,Краткое о богоподобакмцемг тћлу и крови христовои ноклонеши и времени того наставлеше, вђ свлтћишемг Архи-Епископо митрополггсЕОмг вђ Карловцћ 1757 г. тора ^ествованномЂ синодћ соувћш,аное и о имени ихв Превосходителства православнимЂ хриспаномг издано. А во еже бвг кШждо с1е душеполезное наставлете ради часгаго прочитатл при рукахљ имћлг, вђ едину се ручнуго книжицу поставилг и благословешемт. их1> Превосходителства на типт> подалв Захар1л ОрФелинт> арх1е1шсконо -митронолитск1и Јллир канцлистт> (стр. 15, на 12° ни). Књижица ова иродавала се за три грошића. Колико је Ненадовић до нзвађања ових прописа држао, види се из наредбе његове издане 1. Септембра 1759 године. 1 ) Он је захтевао да му то сви без разлике знају на изуст за то су је морали свештеници у цркви на „науци" 2 ) пред пародом читати а учитељи с ') Види додатак број 2. 2 ) Још у моје детињство био је обичај у Сомбору, да је уз часни иост ускршњи сваке недеље пре вечерња у два сахата но подне звоно звоиило па „наук." Тада је се скупљалч у цркви сељачка омладипа, што обичпо није редовпо у школу ишла у цркву и ту су ј е свешгеници испитивали главиије молитве Кад је овај обичај у Сомбору укинут пе сећам се.