Prosvetni glasnik

ИСТОРИЈА СРПСКИХ ШКОДА У УГАРСКОЈ

643

ишли у Инђију и тако отплови 500 миља преко океана. Маја 19. године 1498. заустави се у при^танигату Калкуте, на обали Малабара. Тако је најносле постигнута велика дељ овог великог предузећа. Пут у Имђију је нађен! Али Португалци су одиах видели да са њихове три лађе (једну су уз пут изгорели) не иогу овде чинити никаква освајања. Исто тако видели су они да са њиним прапорцима, стаклении коралима и другии сјајнии ситницама не иогу отпочети никакву трговину. Инђијанци нису били као сурови Дрнци, већ су живели у иотпуиои благостању, ииали су вароши, индустрију, водили су трговину и радили зеиљу. Један трговац из Туниса, који се овде због трговине бавио, јако се обрадова, што кш-:

је изненада нашао Европљане и што је с њима могао шпански говорити. Васко ДеГаиа престави се нреко њега Заморину, калкутском краљу. Он је се надао да ће иоћи закључити један користан трговачки уговор ире него што би то Мухамеданци учинили. Они су се илашили да им Европејци не преотиу трговину. С тога опадоше Португалце као нодозриве, који хоће да шпионишу зеиљу и краља. Заиорин се беше решио да их поапси. Гаии је једва пошло за рукои да својии лађаиа, побегне од опасности. Он отплови брзо у Мелинду, а одатле око Еапа у Европу. Године 1499. Септеибра 14. наплови он срећно са својои иалом флотои у Тајо, но пгго је дугачак и тежак морски пут издржао. (Наставиће се)

ИСТОРИЈА СРПСКИХ ШКОЛА У УГАРСКОЈ ДОБА МАРИЈЕ ТЕРЕЗИЈЕ од 1740-1780 пише Ј1етар Деспотовић

У другом једном циркулару од 21,Марта 1757 тужи се, како миога места имају крчме и мехапе добро саграђене, дочии цркве стоје у блату и води, „школе пакЂ вт> таковомЂ небреженји амитг, јако ни домђ за школв начинити ни магистера держати, ни Д'1;ти своихг на иаука давати хош,«тђ , <окуд« бнваетт. да и церковное славол г 1зи1е весма осК8ДН0 и Д -ЈЗТИ ИХ'Б СТраХН БоаПВЗ В1> ШКО .ТаХТ) не научаемш!, разнимг грћхомг страшнимтз новчаготсл, аквда и в^чнвго и временвш смертБ прием.иотБ". За то он наређује „кт. тома, такожде јакоже школа еств церкве благол!лпл, гоностб кт. ирославлен1К) Бога насталеше, челов-Јзк« же в г ћчпом« и временомк пособт. и первостепепт., тако и да насгоите свккимТ) усерд1емг и тш ,ан1емЂ у вароши и села школа начинити , магистра обр г 1>сти и его содержавати, а д1зцу свого мажкн и жен-

(Наставак) ск а вт. научеи1е у школв давати, слати и настолти, да м младости страха Божш, еже естБ начало иремвдрости навикнвтт. и тако двшевггћ т г 1)Лесн г ћ добр г 1з живагЂ." Поздравља даље нразник вазнесења и свршује овако: „А гд г ћ до истога нразника школа не нам г ћш,ена бвдетт>, и магистерт. прнставлент., и д г 1зти вт. школа не ходлтт., а бити можетт>, а л г 1зности и небрежетл ради не бнваетг, онд г ћ иоглавари м1;ста т церкве да тлвче се, дондеже школв и магистре ие ноставетт>". У другом циркулару од 28. Сентембра 1759. поучава Ненадовић опет о користи школа и наставе, те међу осталим вели : „Ма убо како даховнни Архипастирт> попеченГе т ц!зелога обш,ества нашего православнаго благостолн1а носааде, первШше о школамг и учинити имЂемг, да би и нашг народг у томг оскхданг, нити довдка слЂаостм разума

81*