Prosvetni glasnik

76

ВАСПИТАЊЕ

КАО ПАУКА

још развија и расте, та оеолност ни мало не ремети онај закон логичкога реда; она само мења услове. Да би ово бол.е објаснили, навешћемо неколико замишљених слЈчајева или нретноставака. Пре свега незрелост у младости може ностатп један исгински недостатак у неком од важнијих чулних органа, као н. пр. гледања или слугаања. Тиме би се створила немогућност за примаше извесних утисака, и онда би наравно у делом образовашу постала једна празннна. Непотпуно разликовање боја сметало би сазнавању објективнога света, а неразликовање облика још би и штетније упливисало. На овај би начин био поништен један велики део васпитања. томе је добу мозак још неоноообан за више духовне радње, али у толико он брже напредује у нижим духовним задатцима. Оно што је мозак кадар у томе времену да појми, то се охвати и утврдп се снагом, која је оаразмерна брзини његовог раотења. У овоме лежи онај велики разлог, који нам заповеда да морамо строго пазити па утиске, које детету дајемо у ирвих седам година живота. За наше бп пспитпвање било од велике помоћи, кад бисмо били у стању да с пеком тачношћу изнеоемо промењљиве процесе, по којима се развија памћење кроз цео живот. Иочегак би био у добу детињства, кад је памћење најјаче, на би ое та промењљивост памћења пропратила кроз цео живот до дубоке старости и изнемоглооти, и онда би, како ја мислим, изашло да памћење почиње опадати негде између шесге п десете године. Међу тим врло је тешко да се ово тачно одреди, по што има читава гомида околпостњ које нам сметају да до правог резулгата дођемо. Вез оваке је сумње, да се упоредо оа памћењем мозга развијају н многе упутрашње духовне онаге, без којих би пашо васпитање било са овим нешто друго него што јесте. Данао ое у опште узима да се миоги нашп пој\:овп о опол.њем свету оснивају на наслеђенпм утисципа илп инстинкту. Али тачно се не може казатп у коликој мери и докле ово вреди. За практичке цељи ми морамо узети сву суму појава који се дешавају у развитку детињега духа. Ми нисмо у отању да обележимо тачну границу између онога, што завнси од растења мозга и наслеђа, и онога што се добпја сампм непооредним додиром са сиољним светом. Ми се морамо тиме задово.вптн, да одредимо праву старост илп доба, кад се могу апстрактни појмови усвајати, не упуштајући се у решавање о томе: дЕ1 ли приорнтет прииада растењу мозга или нагомилаваљу копкретних утисака.

За тим могу чулне способности битн потпуне п на своме месту, али у првим годинама тако неразвијене и несавршене, да би била велика погрешка, кад би ми и нокушали да на њима што год нодижемо. Природно растење може бити такво, да се носле две или три годпне са свим лако изучавају п савлађују неке етвари, које су у првим годинама младости биле са свим тешке за изучавање. Треће. Може бити да бага има довољно интелектуалне примљивости за све стварне особнне природних предмета, али нема у исто време и довољно снаге за трајагану пажњу. Напрезати снаге у овом стадијуму било би право упропашћавање и рушење, пошто би се тиме дошло у очити судар са телесним развитком. Или на послетку може имати довољно примљивости па у неколико баш и снаге за пажњу, али немати довољне зрелости за мотиве и побуде. Наклоности и осећања могу за дуго време сву радљивост скренути са интелектуалног поља и употребљавати је само за себе у чулним радостима и узбуђењима, и у томе случају евако учење и познавање света било би ограничено на оно што се узгред са радостима и узбуђењима дохвата и случајно уочи. У овом случају Фантазија би имала иревласт над стварногаћу. Ове четири ове претпоставке слажу се у нечему са правим стањем ствари. Ми доиста многе предмете одлажемо за доцније због тога гато дух није у стању да схвати нн најелементарније ствари из њнх, ако му се сувише рано дају, а још внше с тога што због недовољне навике и дурашности нема довољно пажње за таке ствари. Но и овде се ми обазиремо на аналитички или логички приоритет, у колико је свуда пре почетка сваког образовања потребна нека извесна снонтана сталност п утврђеност чулннх утисака