Prosvetni glasnik

27*

ДУХ ИАСТАВЕ II ВАСПИТАЊА

1879. године за округе смедеревски, крагујевачки и крушевачки вели: Наука ХришАанска. С њоме зло, да не може горе бити. Оснм што се учи на памет (у питањима и одговорима) оно мало из књижице, друге наставе из религије и нема. 0 гајењу деде и страху божјем, у љубави према Богу и бдижњима, у ономе што је суштина нема". Известилац за исту годину за округ београдски вели : „Хришћанска наукајош понајбоље стоји премда деца на млого места не разумеју молптава." Известпдац за варош Шабац исте године вели : л да молитве са славанским текстом јако оптерећавају памћење ученика I разреда, просто за то што не разумеју што говоре. Оспм тога иреводе они исте молитве ц на српски. У место три молитве са словенским текстом имају деца с преводом да учешест молитава." Један известилац за београдске основне школе вели како је приметио, да се текстови добро не иреводе, но се текст: „и остави нам долги нашја, јакоже н ми остављајем должником нашим", преводи: „и опрости нам грехе наше аак Лемо и ми опростити другима",и текст „треће заповеди" : ,не номињи имена божјег забадава». Другп известилац 1880. за исте школе вели: „Што се тиче појединих предмета, приметио сам да се наука хришћаиска па више места механички учи и да се деца муче више иеким Формалностима и чудесима, у место да се највећа пажња обраћа на моралну садржину и вредност религије". Изасланик за крајински округ вели, да се »настава из веронауке врши најзастарелијом методом", и,да се учитељи и за пропитивање „служе књигом", и наводи за то овај пример : — Учитељ : 0 чему говори глава четврта?" — Дете : „0 вери. " Учитељ: „Штајевера?" — Дете: ,вера је дар божји итд." Изаслник за руднички округ исте године велп : „Наука хришћапска се предаје за сада понајвише од речи до речи из гњиге .... просто мехапички и оним редом, као што је у књизп. . . Довољно је, вели, знати словенски текст, превести га на српски — и тиме је све постигнуто." Изасланик за крушевачке основне школе вели: „Она се одмах од почетка почиње предавати као наука о вери и учи се просто на памет. Од ове погрешке сачували су се одлични учитељн .... тим, што су у предавању упо-

требљавали моралне приче избиблије. УМајдеву није учптељ преводио деци молптвице, а ученици сталаћски п врбнички нису знали нп на руско - словенском језпку." Иа онда додаје : „Ако се предавање науке хришћанске не удеси тако да утиче на васнитање, онда би боље било у нижим разредима и не предавати је." Изасланик за округе пиротски и књажевачки овако карактерише једну школу и овај предмет : „Долазите у једну школу, у којој је учитељ и ђакон у исто време. Впдите 12 слабуњаваца одвојених у 2 засебне клупе и ту се шћућурили па гледе. како ће да се испитују њихови другови. Они сироти ништа не знају, сем неколико молптава и песама. Њих је учитељ као „тупе" п „глупе" издвојио па занемарио. Њима се уеанред зна, као „тупоглавима" да ће новторавати, тек само нек иду у школу да се навпкавају на гутање прашине. Почнемо испит са осталом децом, која су редовни ђаци. Треба ди се нише на табдицама. Једна трећина нема таблица. Та трећина пнше „случајно« рђаво, и њима је господин казао да не доносе таблице на испит. Ето како се ђаци срнски васпитавају. Из науке Хришћанске у I разреду знају деца све молитве, којима се иравославни Вогу моле и то на оба језика: и црквенословенском и чисто српском језику. Нема молитве, па ма како она тешка и неразумљива била а да је он ннје својој деци предавао"... Ето то веле ревизорски извештаји. Из свега дакле видимо, да се овај први наставни предмет данашње школе свуда предаје; механички, на намет, и из књиге. А последњп пример (ииротског известиоца) врло лепо нам казује, како он може понегде толико да претегне, да угуши и све остале предмете. Њему се прида, највећа важност; њему се жртвује највише и времена и труда ; п све иде механички. Да пак ово за децу није лако, него, напротив, да је за њихов жив и слабачак дух врло тешко, то се разуме по себи, и ако известиоци о овоме не говоре изриком ништа. Само двојнца од известилаца рекоше да се деца „оптерећују" и „муче" узалуд, и известилац ииротски, на другом једном месту, вели : „У мало се заплакао нисам на неким местима, а до срца ме је заболело, видећи бистру и веселу децу како су