Prosvetni glasnik

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА

217

знају се, а остаде врсте мешају се Једна с другом. Збирне именице нико не зна. Падежа има 7, али глагодских обдика нема свију. Термини се узимљу свакојаки, само не оаи, што су усвојени у вишим шкодама. Што се граматика наопако предаје, крив је..." итд. Један изасланик вели „граматика се предавала сасвим погрешно, но књижици коју би требало избацити из школе," и још неколицина помињу, да се негде предавало не 7 него 6 падежа. Толико нам јављају нзвештаји. Из њих видимо дакле потнуно оно, што смо нрема општем стању сгвари и очекивали. Видимо, да је Граматика ушла и у основну школу ; да јој је дато доста, и млого, простора ; да је она не само заменила жнви говор, него потисла у неколико и остале предмчте ; и, да су изасланици одиста обратили већу пажњу на њу, као на науку. Видимо дакле јасно : да је п она предавана анстрактно, и да је децу мучила голим речима и деФиницијама. 6. У вежбање у говорењу, и језик у опште, долази и декламовање. Старо учење на памет осуђено је за на век но свима предметима. Декламовање је једино остало, где се нешто учи од речи до речи. Па ни оно никако не сме да буде без разумев^ња, већ потпуно с разумевањем. Прво да се разуме, иа онда да се учи онако, како је написано, или како је други казао. И одиста, има смисла, кад је неко нешто особито лено казао, нарочито у песми и стиху, да деца иокушају да

га и запамте од речи до речи : да га науче напамет. Она то и воле, само кад га разумеју. Сем тога, ту се профитира с више страна. Деца чују нешто ново, виде како се то казује, и вежбају се да га лено као своје искажу. Или што се вели : деца, се богате мислима, ре чима и осећањима или пзражавањем. Али залуд ћемо тражити у изасланичким извештајима што год о овоме. У једнога јединога изасланика за Београд налазимо само ово :... „у неким школама уче деца декламовати и то на неким местима само поједина — али то се декламовање узима врло олако без целисходнога избора иесама по обликуи по садржини. Шта више децп се самој оставља избор , на деца учивши сама ону песму, научила су је сасма иогрешно, те је тако исакаКену изнесу иред иублику, којој треба да се представе мисли и осећаји дотичнога несника, пак да се дојме н њенога срца... У овом случају срећа је за самога песника у томе, што му се прећути име, — а ми који слушамо баш и не мислимо толико о њему и његовим осећајима, коднко с нестрпљењем очекујемо крај самој песми." Шта можемо сада изве сти из тога'? Ништа друго. него : да већином није ни предавано, а где је предавано, оио је мехапачки нредавано. 1 ) ') Опи, који цису предавади, имали су каида и нраво. Јер кад се сви предмети декламују , онда што ће још неке друге декламације обашка?... (Наставиће се)

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА од Александра Бена • ГЛАВА СЕДМА исжхолошша поступжост у предметима

4) По што природна одвратност према оиштем, п сувише јак интерес конкретних индивидуалности највише смећу образовању општих појмова, то је у толико важнијо, да се потпуно тачно разумеју и сазнају сред-

сгва, којима се тај штетан утицај сузбија. За ово долази на ирво место иојав једнакога. Кад дух у један пут увнди једнакоет код оних ствари, које еу му дотле изгледале, и које је он сматрао, као различне 28