Prosvetni glasnik

4» Е А С П И Т А Њ Е

К А О Н А У К А

219

још и понајобичније, да се деФиниција најнре да, па онда да ее примери наведу. Река се диФинише овако: „велика количина воде, која се кроз многобројне канаде са узвишенијег земљшпта слива у једно корито, којим после тече у море." Још би имало да се наведу примери, којима би се различни делови де ®иниције објаснили. Толико о великом прелазу од конкретнога апстраКтноме. Аналитичка или логичка поступност у настави обухвата следеће разликоване одељке. Прво, што је и најуочљивије — од нростога сложеноме. Друго — од појединога општем и апстрактноме. Оба се ова правила морају сматрати као Фундаментална, и њима је скоро све обухваћено. Међу тим они имају и својих различитих страна, које ми морамо разгледати, као засебне самосталне случајеве. Треће — од неодређенога одређеноме или још боље: од неограниченога ограниченоме. Нама се, на пр., нокаже само неодређен, неограничен и необјашњен Факат, да сва тела падају на површину. Ва тим следује најближи корак, да се тај Факат унозна одређеније, под одређеним односима и ограничењима — коси ток воде у рекама, пењање дима, избацивање вулкана. Ученику астрономије најпре се казује, да се сунце налази у центру небеског система, а да се планете око њега окрећу. Доцније се круг преобрати у једну елипсу са сунцем у њеној жижи. Доцније се докази наводе, да је прави центар средишна тачка тежишне снаге сунца и свију иланета. У првим стадијама се пропуштају она важна ограничења и не спомињу се ученику, а то је због тога, што тако захтева учениковаснага схваћања. Међу тим износити Факте у овако неодређеном облику, као што се код почетника чини, није ни мало лака ствар, и потребно је ве-

лике опрезности при таком раду, па да се никака нетачност не увуче. Четврто — од емиирпчкога разумноме или научноме. Ово је стварни модус прелаза од конкретнога апстрактноме, на с тога га треба тачније разгледати. Овим се прелазом најјасније обележава оно време, које се зове „доба. разума" у човековом духу. Емниричко је знање за неке цељи у учењу добро, а и довољно. По некад је тако знање све, што се у неко извесно време може казати о неком предмету. Међу тим, по што данас велики део нашег знања стоји на степену научне протумачености, мора на послетку и ученик овај виши облик усвојити, па и ако он може дуго време бавити се у нижим регионима чисте емпирије. Изнајнре ми упознамо дан и ноћ, лето и зиму, прилив и одлив, снег на високим бреговима и ноћну росу ; олују, зависност вегетацијеод топлоте и влаге — као чиста емпиричка Факта. Овако знање може бити у свему потпуно тачно; наши претци нису друкчије ни боље ни знали. Овако је знање, као чисто емниричко, подесно за нрве стадије образовања. Ми можемо један ®акат као ®акат разумети, и ако смо неснособни да његове узроке разумемо. И из овога разлога овако учење мора се сматрати као један моменат у поступности или прелазима у непрекидном току сазнавања. Ио онет за то, ово је у главноме прелаз од конкретнога апстрактноме. Узрок неке ствари само је једна виша уопштеност, на коју се она своди. Узрок падању тела јесте оншта привлачна снага, а узрок сагоревања хемијско једињење. Кад би неко дошао до иотнуне зрелости разума, а да ништа не зна о једном читавом одељку природних Факата, на пр. о геологији, онда не би било нотребно да му се из те науке сад знањедаје емниричким путем. У таком случају могла би се конкретна Факта научним нутем дедуцирати из закона, место да се најнре у нривременом и про28 *