Prosvetni glasnik

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

411

дна; светлоет треба да му додази озго, те да му не ввари очи. Ваља му простирати сдаму шш сено да не лежи на голој земљн или даскама. Сваки дан ваља га добро по целом телу пстртп сеном па онда четком. Коња не ваља једнако држати у коњушници, него га треба и употребљавати иа рад или јахати. Еад је коњ уморан треба га покрити ћебетом док се не одмори. Уморан п загрејан коњ не сме се напојитп, јер ће се разболети. Како треба неговатп коња ? Нека каже : н. н. н Душевне особине и способности. — Коњ је врло разумна животиња. Може да се научи на много којешта. Људп науче коње разноме ходу и разним вештинама. Богатији људи, који држе по впгае коња, држе и нарочитог човека, који их учи и негује. У циркусу може да се впди коликим и каквим су мајсторијама научени коњи, који у циркусу играју. Они умеју да играју окако, како им се свира; умеју да клекну, да легну, да устану, да копају ногом, да машу главом кад им се заповеди. Војничкп коњи знају по свирању трубе кад треба ићи обичним ходом, а кад треба трком, кад треба јуришати напред, а кад одетупати натраг. Прпча се како је за време српског рата с турцима један српски војник заробио једног турског коња, узјахао га, па пошао у сриску војску. Од један пут турска труба стане свирати на одступање. Коњ разумевгаи трубу појури у турску војску, п однесе српског војника међу Турке. Коњ може добро и дуго да памти. Он упамти пут, којим је макар један нут прогаао. Кочпјагаки коњи хоће обично да стану пред сваком механом крај друма, јер памте да је то место, на коме су се већ по који пут одмарали. Један сеоски нопа, којп је по својој нурији пгаао обично на коњу, имао је обпчај да стане, кад год сретнв или стигне кога парохијанина, да се с њим удита

за здравље. Некп човек купп коња од тога попе и пође да путује на њему. Па чим он коме путнику назове: „Помози Бог!", а коњ стане, мислећи да је на њему попа, који хоће да се са сваким разговара. Коњ је своме господару веран, ако га господар добро негује, хранн и пази, Коњ познаје кад се он и његов господар налазе у опасностп, и он често дршће од страха, алп никад неће од опасностп да бега, ако то његов госиодар неће. С тога се и може на коњу да пде и у најжешћи бој. Коњ много пута снасе животЈсвоме господару. — Нека каже причу „о паметном коњу" Н. Има и овака нрича. Један војник за време рата пође да тражи воде. Кад је пшао кроз једну гаумицу опазе га неиријатељи,' опале из пугаака и убију га. Коњ побегне и оде кући. Али је непрестано рзао, и погледао на ону страну где мује господар погинуо. Све мање је јео и најзад па скоро угине. Види се да је угинуо од жалости за својим господаром. Коњ неће никад хотимице напасти на човека илп дете. Па бага и кад се јако затрчи, ако му какво дете или каква животиња буде на нуту, он прескочи, само ако може. Али хоће по неки да се ираћне ногом и да удари кад му се нрикучи ко, кога он не познаје. С тога деца не треба да се прикучују коњима. Прождрљиви зверови вукови (курјаци) често нанадају на коње. Вук напада коња с преда, и кад га ухвати за главу и за уста, онда му се коњ не може да отме. Кад курјаци нападну читаву ергелу коња, онда се они овако бране. Сви се скупе у коло, па окрену главе у средину, а стражњице на поље, на онда пазе. Чим се курјак прикучи коме од њих, он се праћне стражњим ногама. Често курјак и мртав остане, а ако остане жив, свакад у оваким случајима отиде гладан. Нека каже о дугаевним особинама и способностима у коња: Н. Н. Н (За овим довести у свезу све). С.