Prosvetni glasnik

346

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

нраву општу корист. Пре кратког времена било је одлучено да се ведикој војсци подигне стуб сиоменик; сад се одлучи да јој се подигее победни свод, мали али елегантан, којим се имала завршити једна удица од две миље дужине на своме занадном крају. Та би се улица звала царска улица, и на своме источном крају излазила би на престону пијацу. Улица та није никад просечена, али је победни свод довршен касније под Л.уи-Филипом. На два краја Париза Наполеон је начинио два моста преко Сене. од којих је један добио име Аустерлица, а другомеје касније дошло, по новој победи, име Јене. „Наполеон је одлучио коиање канала из Роне у Рајну, и из реке Еско у Рајну. Он је наредио да се проучава канал из Нанта у Брест. Он је наредио градњу путова из Корниша на приморје италијанско, из Нице у Ђенову и дуж Мозела и Рајне. У свима тим пословима велики војник је био исто тако велики администратор. Али Наполеону није било доста тога. Он је хтео да исто тако суверенски господари над пословима духа као што је могао господарити над нословима материје. „Кад смо писали о консулату, видели смо како је Наподеон удесио установе средње наставе, реметећи посао конвента. Он је организовао куће за васнитање и начинио правила за питомце; он је организовао проФесоре као једно велико тело наставничко које је имало да као световна наставна установа замени средњевековну духовничку наставну установу. Није се, до душе, ништа могло замерити уредби, по којој су се заједно и на један исти начнн васнитали млади људи без обзира на разлику порекла н вере ; није се могло ништа замерити, ни што су јавни наставници организовани као једно велико тело: али је требало да је слободнијп дух одушевљавао наставнике н образовао питомце. Међу тим Наполеон то није хтео; питомце је он стерао у касарне не у намери да од њих начини добре грађане, него добре војнике; а од наставника је мислио да начини једно тело цнвилних оФицира, који бн, као и све остало бнли оруђе апсолутне власти његове. У његовој се руцн некако све нзвртало; и с тога је врло знагно, да се нрва идеја о наставничком реду у државп не помеша с оним што је он хтео из те установе да истера. Идеја би

о наставничком чврсто уређеном реду била добра, кад би се у тај ред унели и захтеви који обезбеђују слободу, и кад би се нустило, да се, покрај тога реда, развија и слобода индивидуална у приватној настави, свагда, разуме се, у границама закона н потребнога надзора државног. „Привременп закон о наставп од 6 Маја 1806, претвори се, после четири годнне покушаја, у коначни закон о настави од године 1810, којим је наставнички ред добио назив царскога университета. »Наставом средњом Наполеон је тражио да по својој мисли образује омладину имућнијих класа. За основну наставу није он чинио ништа, али је тражио други начин да дође до уплива и над децом из масе народне. За то је настојаеао да се користи иознатим уговором с римском црквом (Конкордатом), да би од цркве начинио оруђе државне власти. Наредио је, те су му богослови израдили катихизис, који му је, нреко воље папе Ппја VII, одобрио панин кардинал-легат у Француској, Капрара, који је вишемарио зацара него за напу. У том су катихизису побројане дужности свију Француза наспрам њиховог цара Нанолеона. Те су дужности биле : љубав, поштовање, покорност, верност, војничка служба и норезе наређене за потребу одбране царства н престола његовог. „Бог је иоставио нашега владаоца и начинио га својом сликом на земљи. С тога ко поштује и служн нашега цара, поштује и служи самога Бога. — Он је постао помазаник божји освештањем које је добио од врховнога првосвештеника.... Они који би снрам нашега цара пропустили коју дужност испунити, постали би достојни вечите осуде". „Наполеон се старао да народ Француски врати у времена пре Луја XIV. Само што се није сам проглашавао за бога, као што су чинили римски цареви. „Али царски катихизис није могао пости ћи своју намеру. Још је била револуција сувнше близу. Да бн се у такоме нокушају успело, ваљало је много и много годииа, које ннсу биле суђене царству. Масе народне није Наполеон опчаравао страхом пакленим, него једино и искључиво славом. „И докле се тако трудпо да својим катихизисом уврзе народ по селима, старао се и