Prosvetni glasnik

518

ово што код неких писада као мимогред сио_ менуто нађосмо самозато, да констатирамо, е је и у тој дијецези било српских школа. Из овога се даје закључити, да су Срби у Угарској имали увек више својих народних шкода, но Срби у Хрватској и Славонији. Угарске административне власти, ако баш и нису равнодушно гдедале, како се Срби отимају, да се помоћу својих народних школа просвећују, ипак нису лротив тога отворено устајале, дочим су хрватски сталежи отворено радили против подизања срнских школа а исто тако одлучно радиле су и милитарне власти у Граниди нротив српских школа увађајући ту само немачке школе. Сталеже Хрватске руководио је у том погледу верски Фанатпзам, а круту Солдатску Аустријску, како то, тако и тежња, да се нлеме српско германизира. Узевши све, што смо нанред навели, у рачун, изилази, да је од 1750 — 1760 број срнскихдушауцелој хијерајхији бројао 6—700.000 а школа српских било је 200—240. У тим школама учила су се деца српска верозакону (молитвама, катихизису, црквеном обреду, појању), читаау писању и рачунању. Учитељи су по свој прилици предавали народњим језиком а што се учило на памет читало и писало, било је на руско-словенским језику. Читати се учило из буквара па се читање после продужавало изчасловца и псалтира, те су се према томе и ученици делили на букварце, часловце и псалтирце ; старији ученици су чнтади апостол и друге црквене књиге. Писање се ограничавало на преписивање. Колнко се из рачуна предавало, тешко је дознати, но да се бар по трговачким варошицама морао и тај предмет деста неговати, не може бити сумње јер су ту тутори школски били већином трговци, који су на рачунање много нолагали. 0 успеху рада шкодског, такође је тешко говорити. Ирава дед шкодске наставе, као што је ми данас цредстављамо, тешко је да се могла постизавати, а понајвише с тога, што се све радило на руско-словенском језику. Но да се и на тај начин нешто постизадо, ноказујенам то, што су и те шкоде створиле чигалачку публику српску, која је радо прихваћала сваку срнску, књигу, а кад тих није било, она је тражила и саме рускекњиге. Осим тога, вођена је и сва међусобна коресподенција на

српском језику и еловенском писму, које је уведено и у саме судове оиштинске. 0 методу, у оном смислу, како га ми данас узимамо, не може говорили, но ипак је било и добрих учитеља који су и о начелима Коменскога шта чули или читали. Сава Текелија, који је српску походио у Араду од 1776—1770 прича нам у својој аутобиографији , да су они учитеља свога звади магистром, да су у шкоди учиди читати и нисати но дајекрајтога иажено и на лепо владање ученика за то учитељи у дан рекрације тако наречене нису пуштади да деца иду којекуд но је требало свако да дође у школу и ту пред очима учитељада проводе игре своје до пред вечер, кадгод је учитељ водио децу и у шуму и показивао им разна дрва и биљке и учио их како се које именује. Други пут водио их је да се купају и учио их је пливати, мању децу у илиткој а већу у дубљој води 1 ) 9 . Доситије, који је похађао шкоду у Чакову од 1746—1750 дајенам такоће слику о својој школи и своме учитељу. Из његовог описа можемо такође увидети, да у његовом месту школа није била у оно доба нека новина, но да је то онде сматрано као стара установа видимо, да се у њој учило оно што смо већ напред навели, да су шкоду похађада и сељачка деда, дакле да је настава била општа, а и учитељ, да је имао доста педагошког такта Ј ). Сраски родитељи су радо давади децу своју да се у школи науче чему а за пример томе навађа један немачки иисац место Кобаш у сдавонској Посавиии (ниже Брода), како је очима својима гдедао, где оцеви српски у сдабим чуновима издалека довозе децу своју сваки дан у шкоду 3 ). Сама настава у српским шкодама није могла сву децу заинтересовати, те многа деца нису радо у школу ишла, шта више, бежала су од ње. Тако нам и сам Доситије спомиње свога брата Идију, по кога је учитељ морао иочешће да пошље по два девера, паравно с добрим прутовима, да га у школу силомдовуку, а тогаје по свој прилици бивало и по другим местима.

') Летопис М. С. К. 119. стр. 6.

2 ) Види : Живот и ирикључевија и т. д.

3 ) Ео1гег, Уегзисће и1>ег (Не 81аУ18сћеп Ве\тоћпег

<1ег 084ег8е1сћ18сће и МопагсМе, Шеп 1804 II. д.

Стр. УЗ. (Наставиће се)