Prosvetni glasnik

5 42

ШКОЛЕ ЗА ОБРЛЗОВАЊЕ СЛЕПИХ

он је се дигао из кревета са спавања; јер код њега почиње дан оида, кад се код нас свршује. Код њега је то навика, да свој домаћи посао ради и посвршава кад други спавају; јер онда нити је он коме на сметњи^ нити њега ко год узнемирава. Пјјви му је посао, по што се дигне. да све оне ствари метне на своје право место, које су преко дан одатле премештене, и кад му се жена пробуди она већ нађе све у свом реду. Слепи тешко поремећене ствари доводе у ред, и тешко им је да нађу сваку ствар, кад затреба, ако свака нема своје одређено место, и то их баш прпморава на ведики ред. И ја сам приметио, да и они, који су с њима у додиру, и сами приме ову особину, можда за то што су добрим примером на то подстакнути, или за то, што хоће да буду према слеиима љубазнн. „Наш сленац оцењује многе ствари по законима симетрпје. Но што он изучава" иомоћу питања оне односе, који треба по нашем схваћањуда постојеизмеђу појединихделоваједне целине, то он на тај начин и долази дотле, да може израз „симетрвчно" и „несиметрично" умесно употребити. Али кад он каже : „ово је лено", онда то није његова оцена, него он тиме само исказује мишљење оних који виде. Па, зар друкчиЈе раде и читаве три четвртине оних, који су неки позоришни комад гледали, или каку књигу читали, па после о томе дају своје мишљење и оцену ? За слепога лепота није ништа више, него једна реч, која је одвојена од кориснога; а по што он има једно чуло мање, то остаје много предмета, којих је корисност за њега неразумљива. Зар не треба слепе сажаљевати, што они могу да сматрају као лепо само оно, што је добро ? Колико је дивних ствари за њих изгубљено! Једино добро, којим овај недостатак надокнађују, јесте, што онп имају идеје о лепоме". «У овом тренутку наш слепац говори о огледалу. Ви сигурно верујете, да он ништа не зна шта ова реч значп. Међу тим он никад не преокрене огледало према светлости; он се изражава исто тако разумљиво о особинама, као и о недостатцима онога органа, који њему недостаје. И ако он не свезује никакве идеје са изразима, које каже, ипак је он у овоме погледу у толико бољп од осталих људи, што он ове изразе никад не употреби у невреме".

„Ја га запитах, шта он разуме под речи огледало". „Једна машина", одговори ми он, „која предмете, кад се ови налазе у нодесном иоложају према њој, представља исиуачсне (узвишене) у извесном удаљењу. Она је слична с мојом руком, којом ја треба само с једне сгране да додирнем предмет, па да га опинам и приметим". Помислите, молим вас, с каком је Финоћом он морао да доводи идеје у свезу, док је до оваког објашњења дошао. Слеп не познаје никакву ствар, док је не оиипа. Он зна, да се гледањем може нредмет да распозна, као што га он упозна пипањем. Даље он зна, да се своје око не може видети, н ако се руком може опипати, Завршујући свој говор, он рече ; гледањеје, дакле, једна врста иииања , којим се примећују само они предмети, који су различни од нашег сопственог вида, и који су од нас удаљени. Пипањем он добија и идеје о узвишеноме. Дакле, додаде он, огледало је једна машина, која све, ван нас, нредставља узвишено (испупчено да се моаге опипати). Колпко је знагних ФилосоФа било који су мање оштроумља употребили, док су до исго тако погрешних закључака дошлп"! „А шта су по вашем мишљењу очн"? „Очи су", одговори слепац, „један орган, на који ваздух онај исти утисак чпни, који чини мој штап на моју руку, с којим је тамо амо машем. Кад ја метем моју руку између ваших очију и неког нредмета, онда вивидитемоју руку, а не иредмет. Исто то бива п самном, кад ја штапом тражим неки предмет, па додирнем други". ,И сад смо ми иосматрали како он удева конац у једну са свим малу иглицу, с малим ушицама. Он намести иглине ушице у хоризонталном нравцу на уста, па ондапочевући ваздух кроз ушице и на тај начин увлачити конац. који је н ишао услед удисавања ваздуха кроз ушице ; а још и језиком се при томе помаже". »Он има огромно памћење за музичке тонове, п лица нама не дају ни мало веће разноликости, него што је она, коју он прпмећава у гласовима. Глас има за пега бескрајно много финих разлика, које ми не нримећујемо ; јер немамо толнко интереса, као слеп, да пазимо на њих. Ово је за нас исто онако, као и што бива и с нашим сопственим лицем. Од свију