Prosvetni glasnik

ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАЉЕ СЛЕПИХ

769

духовни развитак и код окатих; а код слеиих, наравно, и у већој мери. Музику је особито волела а и дара за њу имала. Музика је за њу била језик срца и сликар страсти. Као обично код слепих, код којих се заостала чула услед већег вешбања боље усаврше него код окатих, тако је и Парадисова имала врло оштар слух, и она је оцењивала темиераменат и карактер појединих личностн према гла. у, акценту и топу њиховога говора ; јер она је у гласу човековом примећавала врло много варијација и разлика, које ми окати никад не спазимо. Због тога је могла по говору да позна једну личност, с којом је разговарала пре неколико година. Вежбањем је свикла, да. се у својој околини слободио креће и без вође, а кад је негде у непознатом месту, оида јој је савршенство оста.лих чула помагало, да не удари о какав предмет или да не зађе с пута. По покрету ваздуха она је оцењивала, да ли је близу неког предмета, а на тај исти начин могла је да позна да ли нде уеком или широком улицом, и да ли је пут, којим иде ограђен зидом или тарабом. Њени су појмови о лепоти друкчији него код нас окатих. Оно што је окатоме лепо, пзглеДа да за њу нема ннкаке вредности т.ј. она то не сматра као нешто лено; и она се обичпо смеје, кад чује, како је исти предмет једнима леп, а другима није. Поред играња игара, које је она у младости доста волела, оиа је употребљавала за забаву и играње карата. Карте је с лица тако вешто умела да забелелш, да су се ти њеми знаци једва примећавали оком, а међу тим оиа их је прстима могла да разликује, а по тим зпацима да позна и врсту и вредносг с :аке поједине карте. У друштву је била врло окретиа и љубазна, а умела је тако лепо да игра, да се при томе није ни мало могло опазити да је слепа. Поред осталпх, она је стајала у преписци и са једним образованим слепцем из Манхајима, коме је било име Вајсенбург, од кога је она и нека наставна средства добила, која је овај за своје образовање употребљавао. Па кад је дошла у Парнз и упознала се с Хајем, онда му је саоиштила и о своме пријатељу Вајсенбургу, и показала му и нека паставна средства, којима се је он служио. А баш у то време Хају је така вест била од велике вредиости; јер он је тада прибирао наставна средства, помоћу којих се могу слепи обучавати у чоједпним предметима, и испитивао их у колико се које може употребити или другим бољим заменити. У опште. то је било време, ^ад је Хај још припремао све што је мислио да му треба за образовање елепих, На овај начин и Парадисова је својим доласком у Париз доста припомогла да се Хајева идеја у образовању слепих и оствари, и да се тако једној читавој класи људи, којих има на целој земљи неколико милијуна, извојује човечнији положај у друштву и да се тим путем знатно ублаже оне велике невоље, које слепило собом доноси. Пред своју старост она је учила младе девојке да свирају на гласовиру. И поред слепила она је овај учитељски посао у музици вршила врло добро

и усиешно, и тиме је стекла у многим отменим породицама великог признања. У музици она се је служила такође нотама, али наравно не онима, које окати употребљују, него другима, које је она могла да чита прстима. Те ноте биле су исечене од круте артије, као што је она, од које се карте праве, и прилепљене на другу артију, одакле је она прстима ишчитавала. Сем тога она је и сама изумела и један други начип, на који је ноте удешавала за иипање прстима. За ово је упогребљавала дрвене таблице, на којима су биле изрезане пруге (испучене) и бразде (издубљене), које су биле место линија иа артији. 11 пруге и бразде биле су избушене рупама, у које су се могли задевати мали ченићи с главићем иа врху. Главићи су били разлпчног облнка, и представљали су различне вредности ноге, а и врсту њену. Оно што окат пише на артији, опа је бележила тим чепићима, заглављујући их у поједине рупе у браздама и пругама. На тај начин Парадисова је учила музику, а и доцније се тим нотама служила, кад јој је требало, да какав комад у своје ноте преведе. Због тога, шго је име Вајсенбурга везано са отварањем нрве школе за образовање слепих, оправдано је, да овде кажемо неколико речи о његовом живогу. Јер сем тога његов рад, његово образовање и цео живот имају много интересантнога за свакога, а нарочито за оне, који хоће да познаду духовни развитак и особине слепих. Војсенбург је рођеп у Манхајиму 1 760 године, а ослепио је од богиња у седмој години свога живога. Вида му је после тога остало само толико, да је могао да разликује дан од ноћи. Међу тим нит је могао разликовати боју ни облик предмета; дакле није могао да види ни један нред.мет. Отац му је био доброг стања, и то је била једна од најпресуднијих околности како за његово образовање, тако и за цео потоњн му живот. Јер само тој околности има се благодариги, што ј е се његов отац постарао да он још из малена добије образовање, и ако се у то доба у опште није знало за образовање слепих. Родитељска љубав нашла је и овде помоћи. Отац му узме учител.а, који је требао да га обучава у разним иредметима. Међу тим како се у оно доба готово ништа није знало ни о средствима, помоћу којих се слеии могу обучавати, нити о методи која би била према природи слепога удешена, то је и Вајсенбург изнајпре учио само механички. Тек доцније, ваљда по што се увидело да механизам може пре још више одвојити истински спољни свег од слепога, него га њему приближити, окрене се и учење Вајсенбурга боље. На тај начин он је упозпао своју околину, научио добро и рачун, и француски и још елементарније ствари из других предмета. За тим му огац узме учитеља, који је требао да му да научно образовање. Вајсенбургов учитељ, Низен, поправи Саундерсонову рачунаљку и удеси је тако, како ће на њој моћи да се изучавају разломци и алгебрајска рачунања. На њој је после Вајсенбург оба та предмета изучавао. Геометрију је изучавао помоћу Фигура, које су било