Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СДИКЕ

879

дарем направи савез. Дански краљ Фридрих такође објави Шведима рат. Сва три противника иападоше на Кардове земље и честити Шведи сад већ не беху тако храбри, те је Карло изгубио целу своју државу. Међу тим Кармо је мирно седео у логору код Бендера и правио планове, од којих ни један нпје извршио. Његов је положај бивао из дана у дан све тежи. Његовим непријатељима придружише се још: Пруси, Бнглези и Холанђани. Сви његови трудови, да покрене султана ни нову војну иротиву Русије, беху узалудни. Дар Петар онет захтевао је непрестано, да му султан изда Карла. На послетку давао је пет милијуна рубаља за њега. Али Ахмет одговори да га ништа није у стању покренуги да учини такав нреступ противу гостопримства. Тако благородну душу имађаше турски цар. Али па послетку Ахмет заповеди да се Карлу иримети, да му је досадан његов дужи останак и да би већ требало једаннут да отпутује. Али Карло беше на њега тако огорчен да је заборавио на његово гостопримство, и баш у пркос њему хтео је дуже да остане. На послетку султан му нринрети силом, али он беше тако тврдоглав и реши се да се са шаком Шведа (196) брани. Султан заиоведи честитом Јусу® пагаи да Карла жива или мртва ухвати. Са сузама у очима нападе га наша с Јаничарима. Тонови загрмеше и његова се утврђења распршташе. Карло намисли да се у својој дрвеној колеби брани до носледње кани крви. Кроз 40 Јаничара, који га беху опколили, ироби се он до кућних врата. Ту нађе иеколико војника, официра и слугу, (њих 50), и затвори се с њима. Седам сахати бранио је се од Турака. Всћ је више мртвих и рањених Турака лежало око куће. На нослетку испаде им за руком да запале кров од куће. Кад је већ упаљено комађе дрвета почело падати на краља реши се он да изађе на поље. Држећи у једној руци пшптољ а у другој мач, јурну у једну оближњу кућу,

снотаче се на мамузе и паде на земљу. Турци брзо иритрчаше и ухватише га. По том одведоше га у једну турску варош, _где је држат неко време. По што је већ пет година био у Турској, изјави да жели ићи натраг. Султан га прими веома милостиво. Он га богато обдари и заповеди да га са свима његовпм људима отпрате до границе о трошку царевом. Карлу се чињаше као да је то све тако морало бити. Тако лагано нутујући сгнже он у Угарску. Одатле се спремаше да нутује брже. Он узе само два ађутанта, узе пасош, на име шведског капетана Карла Фриша, уседе на коња, и с необичном дурашношћу и издржљивошћу иојури напред. Он удари преко Веча и нреко Немачке дојури у Шгралсунд. Ва 14 дана црејурио је преко 2800 километара и ноћу у један сахат беше пред Штралсундом. Стража га не хте пустити унутра јер беше ноћ. Али он увераваше да су они посланици, који носе хитна нисма и команданат варошп заповеди да га пусте. Ноге су му од дугог јахања биле тако отекле, да је морао обућу скинути. Сутра дан овлада радост међу становницима кад видеше опет свога краља и поздрављаху га кад је по вароши јахао. После овога Карло је жпвео још четири године и тукао се са својим непрнјатељима. Од своје петнаесте године никад није био на мпру. Године 1718 опседе он малу тврђаву Фридрихскал, на граници између Шведске п Норвешке. Већ беше крај Новембра. Војнпци су триелп велику зиму. Но он је се све више утврђивао. Око 11 Децембра био је на службп божјој. Увече оде он у нратњи једнога инжињера и једног официра на шанчеве, наслони се рукама на прсобран н мпрно иосматраше ватру која из тврђаве сппаше. Оба ОФицира, који су недалеко стајалп, зачудише се за што је краљ тако дуго остао, и помислише да је заспао. На послетку приђоше му и нађоше га мртва. Тане му беше нројурило кроз главу 103*