Prosvetni glasnik

ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ СЛЕПИХ

зиј у, а на његово место дошао Јв сада онаЈ катодички свештеник, који је пређе био управитељ самога асила. Ученици Хајеве школе названа су у асилу „слеаи друге класе", за разлику од одраслих слепаца, који су овде само издржавани, и који нису имали накаква посла са школом, У то баш време било је врло много слеиаца у асилу; јер у Наиоленовом походу у Егииат, тамо је осленило много војника, који су после у асилу издржавани. Услед тога је сада број слепих у овом мешовитом заводу био на 600 душа, заједпо са школским одељењем. Заједнпчки живот ове две класе слепих није био од користи ни за једне ни за друге. Одрасли слепцн, који већином нису зналв ни за какво образоваве, и који су се, сем тога, јако разликовали од слепих ученика не само но узрасту, него и по навикама и целом животу, морали су штетно утицати на своје пове другове. Они су у многоме давали рђана примера, на које су се млађи слеии „угледали", те је на тај начин сметан и ослабљаиан сваки васпитни утпцај који би с друге стране дошао. Уз то се је придружила још једна околност, која је номогла, да се штетан утицај и рђаве иоследице од те мешавине, још више поЈачају и осетније буду на ученицима. Сам управитељ тога мешовног завода није био никакав недагог, нити се је икад у своме животу занимао васпитањем и наставом окатих, а још мање слепих. Па н остали радници у овоме заводу нису ни личили по својој снособности на опе наставнике, који су с Хајем у овога школи радили. Управитељ као ни наставници нити су нознавали методу, по којој се нредају ноједини наставни предмети слепима, нити оиет наставна средства помоћу којихсе то вршн. А кад се то не зна, онда је, и по себи се разуме, немогуће бити добар васпитач ни окатих, а још мање слеиих. Последице оа свега тога могле су се на брзо осетити, и то како на слепим ученицима тако и на одраслим слепцима. Јер, нешто услед рђавог утицаја одраслих слепаца на оне млађе, нешто услед неснособности наставника, који су сад имали да продуже образовање Хајевих учеиика а нешто опет услед велике траљавости и лабавости управе завода и стручњачке неспособности самога уиравитеља тога завода — настава билајесваким даном слабија и рђавија

васпитни утицај неосетнији, а дисциилина лабавија. На овај је начин и оно мало васпитног рада (цело умно образовање ограничено је било па 1 чао дневио !), што су га невеште и неспособне снаге вршпле, паралисало се другим околностима, у којима су Хајеви ученици сада у асилу живели. Последпца свега тога није ни могла друга битп него занемареност ц запуштеност васпитања слепих. Школско је одељење све више губнло свој школски карактер п приближавало сеасплском животу. И овде се баш нарочито јасно види, како Хајеви носледници нису били у стању да увиде ону огромну разлику, која је свакад постојала између образовања и издржавања слепих; јер само тиме може се објаснити за што се сада школски рад скоро са свим запемарује и за што се и Хајеви ученици претварају у асилске становнике. Ми смо видели и из оне мале броширице Хајеве, како је ои схваћао цељ и задатак слепачке школе и образовања слепих.Код њега је издржавање слепих било само једно средство, а никако цељ. Он издржава слсае само за то, да би их могао образовати, и на овај начин спремити их за самосталне људе и корисне грађане. Он даје сленом дечаку стан, одеао и храну само за то, да би од слепог просјака могао начинити интелигентног и привредног члана друштва. Међу тим, у асилу се све ово забо равља. Овде се и не нојима права цељ, која требада се постигне школовањем слених, и за то се и млађи слепи, које је Хај почео образовати, мало по мало нретварају у младе богаље, којима се кора хлеба даје, пзгледа само с тога, да је они не би тражили прошњом и скитањем, а образовање се са свим напушта. На тај начин уништена је главна основа, на којој је Хај слепачку школу подигао, а с тим у једно и сваки успех осујећен, који је требало да се иостигне образовањем слепих. Све ово билоје само ириродна последица одоне погрешке, којаје учињена састављењем две установе, које ничега сличнога међу собом немају, сем што се у обадвема налазе личности, којима не достаје једно од најважнијих чула. Асилјетребало да постане и школа у којој се слепи образују и спремају за доцнији живот ван њега, а и да задржи свој првобитни карактер. Спојитп оваке две установе, које са свим различне цељи ммају, и