Prosvetni glasnik

903

106*

не може доказати да „без говора нема никаквог ума". Има ли мишљења без речи ? Тако гдаси питање. За онога, који је већ одавно заборавио оно време, кад је сам учио да говори, биће тешко или и немогуће да одговори на ово питање. Јер сваки је човек тако свикнут да везује речи за мисли, да му просто никако не иде у главу, да се може мислити и без икаквог зампшљања речи, и за то ие може да призна да је мислио без речи баш и у оном случају, кад случајно примети код себе, да је дошао до неког закључка логнчког и без строге везе речп с мислима. У таквом случају речи нису везиване за мисли свуда, иа опет зато изашао је читав низ мислн. Раздвајањем самих речи од мисли не стварају се никакве мисли, и с тога се баш ово не може узети као доказ, да човек мисли без речн ; јер ово раздвајање бива тек онда, пошто су већ речи биле у свези при мишљењу. Ово не може служити за доказ чак ни у оном случају, кад полет уметничке Фантазије и задубљеност каквог нетаФизичара достигне врхунац, несвесности, и кад каква моментана мисао поремети обичан ток мишљења. Али дете, које још не уме да говори нити разуме речп, код кога није каквом дресуром или насилним приморавањем изопачено и извештачено оно природно исказивање свога стања, које, дакле, природним нутем развија свој ум и само учи мислити — исто онако, као што оно само од себе учи гледати, слушати итд. — такво дете показује нажљивом посматрачу са свим јасно, да оно логички везује аредставе тј. мисли мпого пре него што је способно да употреби реч као једно човеково средство за споразумевање. Па не само пре тога, много пре него што дете учини прво успешан покушај, да нешто искаже артикулованим речима, па чак много раније него што оно научи да изговори једну једиту реч — оно већ мисли, оно доводи своје представе у логичку везу. Мишљење је истина „унутрашњи говор", али има и један говор без речп. Најважније доказе за ово ми смо већ раније навели 1 ), и овде ћемо додати само још неколико других. Ј ) На другои меоту, Прајер гоиорећи о при-

метама звука у првој години после рођења, наводи посмаграња над својим дететом у томе времену, и каже између осгалога, како деге при крају прве године веК разуме многе ствари, и ако о њима не може ни једне једите речи казати. Тако он вели : «У овоме времену — 3 19 дан после рођења — долази и један интересантан акустички експерименат, који показује, како је дете велики напредак учинило у интелектуалном свом развитку. Дете удари више пута кашиком о тањир. При томе се случајно деси, те оно једном руком додирну тањир, и одмах наравно звук постаде много слабији. Ова разлпка јако је изненадила дете. Оно сад узе кашпку у другу руку, па опет поче ударати њоме о тањир држећи другу руку на њему. На тај начин оно је свакад чинило, те је звук, који је произведен ударом кашике ностајао слабији. У вече је овај оппт опет поновл>ен. Као што се из овога види, деге већ доводи у свезу примљене представе, и Функција каузалитета већ Јако излази на видик ; јер ова Функција и изазвала је онај експерименат, да дете проба како ће бити са променом звука кад оно узме кашику у другу руку и удари но тањиру, па при том, оном руком, у којој је пре држало кашику, сад додирне тањир. Како то да је сад друкчнји, слабији звук : да ли то дплази од тањира или од руке ? Кад се другом руком доднрне, опет исто онако постане звук слабији, као и пре, дакле узрок томе није у јвдној руци. Тако од нрилике морало је дете онај звучни утисак протумачити, и то још у оном времену, кад оно не зна још ни једне једите речи. У 12-ом месецу дете је било навикнуто, да скоро сваки дан посматра кад се залаже пећ угљеном, и да слуша оно чегртање, које прн томе постаје. Кад је детету било 36 3 дана десило се, те се залагала пећ у споредној соби, а не у оној, где је оно навикнуто да то посматра, и где се је сад налазило. Алн оно чегртање јасно се је чуло и у овој соби, где је дете. И сад оно, чувши тај познати звук који постаје бацањем угљена у пећ, управи поглед у оном правцу од куда је тај звук долазио, па кад ништа не примети, оно окрете главу скоро за 1 80 0 и посматраше пећ у својој соби, као чисто зачуђено и питајући (ова је пећ бида још раније наложепа). И у овом се примеру са свим јасно види д I дете мисли ; код њега се већ врше логичке радње, и то много аре него што може говорити...." Оваких примера Прајер наводи и из раније , а и из доцнијег живота свога детега. У исто време наводи и посматрања других научењака и свуда долази до горњег закључка : да дете и у погледу звучних утисака и примега примењује логички рад и да оно мисли много раније него шго почне говорцти, и на послетку, он ту показује како и доцније, кад дете већ научи по мало говорити, опет п у томе времену његове логичке операције много су веће и опширније, него знање језика. Дете дакле више зна и у доцнијем времену, кад уме говорити, него што може да наже речима. Знање језика не иде упоредо са стварним знањем и ми-