Prosvetni glasnik

904

Међу тим, није издишно ако парочито испитамо још и многа друга посматрања, која се односе на развитак детињег разума без обзира на учење говора; јер овако испитивање биће нам у неку руку као увод у испитивање о томе : како се развија сам говор. Памћење, каузативно везивање најранијих слика нашег сећања, целисходпи и размишљени покрети којима се хопе да умањи наше напрезање — све то добија дете, све се то код њега развија у већој или мањој мери независно од говора. Првобитна природна детиња догика не потребује никаквих речи. Ово ћемо одмах увидети, чим додамо некодико речи, у којима ће се у кратко објаснити како дете долази до оних нрвпх духовних тековина - памћење, каузативно везивање, хотимични нокрети — које смо већ спомевули. По времену памћење долази на прво место; оно се најнре развија. Без памћења не може бити никаквог разума. Сав материјал, који је потребан за развитак разума, добија се једино кроз чула. Тај материјал је састављен из оних примега, која се кроз чула примају. Али примета сама по себи, као један недељив Фундамеитални делић, као првобитпо опажање, које се уилпвом спољњег света у нама ствара, таква пришљешем ни у доцнијој периоди детишег живота. Сгварно знање и у ирвим годинама човекова развитка аретходи језичном знању. Овај иохи Факат Прајер нам изноои говорећи о хотимичним (смншљеним) иокретима и развитку таких покрета код детета. Он најпре разлаже како ое код детета у првом времену развитка, јављају и развијају : имиулзиони, уефлексни, инстинктивни, имитативни и ексиресивни иокрети, па оида долази на хотимичне или омишљене покрете, коЈи се пооле свију напред наведених разчијају. А за што ? Ево, како вели Прајер : «Пре него што се придруже и мотиви т. ј. побуде онима, чисто физичким, центромоторским импулсима- периферијсквм рефлеконим надражајима, надражајима подражавања, инстинкту, осећањима као узроку мишићних покрега — пре него што то буде, морају се најпре не само безбројно пута чннити нокушаји и тако добити искуства о оннм моторским покретима, него морају како чула тако и разум доста развијени бити...» Међу тим, даље наводи Прајер, дете врши многе хотимичне покрете много раније, него што има и спомена о говору. А то значи чула су и разум у велико развијени, кад још нема од говора ни спомеиа.

мета једна не може ; никако послужити као предмет ни за какав умни рад. Јер, да би било ма каквог умног рада, да би се омогућила и најиростија операција разума, потребпо је да најпре има вигие примета: две разноврсне с неједнаком јачином, иди две разиоврсне исте јачине, илн две примете исте врсте а неједпаке јачине — али тек главно је да мора битн најмање две различне примете, па тек онда може ночета најнижа ступањ }мног рада, а то је утређивање. Али по што прпмете, које се упоређују, не могу бити све у исто време, то значи, да је нужно да се запамти иримета, која се пре прими, да би се могла упоредитп с оном, која после ње долази; нужно је дакле сеКање, а то је лично иамКење, па тек онда може бити говора о првом и најпростијем умном раду, о упоређивању. Тако ја зовем опо памћење, које се образује помоћу индивидуалних утисака (помоћу онога, што се лично приметп и искуси) за разлику од филетичког иамКења или инстинкта, т. ј. за разлику од памћења плем^ нсвог, које долази од наслеђа трагова од индивидуалног искуства наших предака, а о коме ми овде не говоримо. Све иримете остављају трага у нашем мозгу : слабе остављаЈу и слаб траг, који се лако може другим нриметбама избрисати, а јаче дуже трају. У иочетку живота изгледа да се најпре почиу памтити угисци укуса (слатко) и мириса (млечни мнрис), и да тиме почиње први рад памћења. Па онда долази памћење примета, које се пипањем добију (ири сисању). За овим на ирво место долазп памћење иримета кроз око добијених, па тек доцнпје оних, које се слухом добијају. Ако се одојче између В. и 6. месеца после рођења унесе у какву собу, у којој оно није пре бпло, онда ће се приметнтн на његовом погледу и изразу лица нека иромепа, оно је изпепађено и чуди се. Овде оно добија кроз око нове примете, јачина светлостп у соби није као она, на коју је дете у својој соби навикло, на једној је страни мрачније, а па другој светлије, а све ове новине изазивају иажњу детињу. Међу тим, кад се дете донесе у своју собу, на њему се пеће приметити никаквог изненађења или чуђења; јер овде пије