Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОИШТЕ ИСТОРИЈЕ

877

бегање, и мисдио је еамо да иде нанред. Тако дође он до вароши Падтаве и опколи је. Већ беше руека носада малаксала, кад јој Петар похита у помоћ. Руси су имали 120.000 а Шведи само 20.000 војника. Уз то још Карла је на дан пре главпе битке иогодио куршум у ногу и размрскао му палац, тако да није могао јахати и командовати. Осмог Јула 1709 године отпоче страховита битка. Карло је сам присуствовао. Он је седео на носиљди, коју су вукла два коња, и бацао је свој орловски иоглед по целоме бојном пољу. Тако дође он у кишу пушчаних зрна! Наједанпут једног коња погоди зрно и он наде. Његови пратиоци морали су га сами одатле носити. Али м ово није дуго трајало. Један куршум ризмрска мотку на носиљци и сад је морао ићи иешке. И цар Петар се није чувао. Једно зрно беше му пробило капу, а друго седло. Али онје пгтету накнадио славном победом, коју је задобио. Шведсве регименте морале су се једна за другом предавати и на поелетку наста онште бегство. Карло седе са Жазеном у једна кола и побеже. Петар је веома лепо ностунао са похватаним ђенералима. Онп су с њим јели за једним, столом и кад је један руски оФицир говорио подругљиво о Карлу баци он на њега један озбиљан ноглед и рече: „Зар ја нисам краљ, и ко ми јамчи за то, да Карлова судба неће и мене постићи?" Оа остатком своје војске дође Карло сутра дан на једну реку. С великом мукож наговори га Левенхаупт да се лукавством избави. Тек што је он са 169 људи, већином ОФИЦира, ирешао с оне стране реке, а појавише се Руси и на његове очи заробише Девенхаупта са целом шведском војском. Шта сад да се ради ? — натраг се не могаше нити Карло хтеде. Он се реши да иде у Турску. Једна чудновата одлука, ат је чудњак и донео ту одлуку. Он пређе Дњепар и уђе у једну страшну пустињу, травом и

жбуњем обраслу, нигде ни иомена од човечијег трага или какве стазе. По овој тишини Шведи продужише свој нут. Сваки је мислио о нрошлости и будућности. Ва јело не беше нигде ништа. Козаци су ловилн јаребице и дивље овце. Шведи су јели горке бадеме и дивље трешње, а воду су нили из устајалих баруштина. После два дана дођоше на Буг (реку). С оне стране реке била је турска царевина. Карло посла једнога ђенерала оближњем паши, да мујави о његовом доласку. Али паша је хтео најнре у Цариграду да пита сме ли их примити. Док би то било сви би Шведи помрли од глади или би их Руси похватали. На срећу многи трговци донеше хране у логор а многи Шведи нређоше силом нреко реке. Међу тим паша у Бендеру, Јусу®, који је био очаран делима Карловим, иослао му је на суерет носланике и снремио му сјајан дочек у Бендеру. На срећу Карлову тадашњи султан Ахмед III беше великодушан човек. Он одмах издаде наредбу да се Шведима спреми удобан стан код Бендера и да се они узму нод његову заштиту. Овде у логору Карло доби вест да му је умрла старија сестра, коју је јако волео. Изнајпре су крили ту вест од њега, докле је он није случајно дознао. „Ах, сестро моја!" узвикну он, „ах сестро моја!" Један очевидац каже: „како мује ова вест на срцепалаједва се може описати. Сваки је веровао, да је његов јуначки живот затупио сва његова оеећања, јер ее на њему није моглаприметити ни срдња, ни жеља, ни радост, ни брига, па ни за саму своју рану, ни за несрећу код Полтаве не показпваше никаквог душевног нерасположења. Међу тим он је био јако иотрееен емрћу своје старије сестре. Овојој млађој сестри писаоје једно нисмо и тешио је. 4. Докле је Карло сад дошао? — Да се кроз Пољску и Немачку прокраде без војске 103