Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШГЕ ПСТОРИЈЕ

кољен од најсуроиијих и најватреннјмх глава незавишњака, и из њихових речи и жнгова нзвео је сумњу, да су они намериди да га смакну са овога света. Кромвед му иритворно саветоваше да бежи. Он доиста и иобеже и дође на морску обалу. Али нигде не могаше угледати лађе, која би га преко мора иреаести могла. Не знајући куда ће и на коју страну, наде му на намет, да моли гувернера оближњег острва Бигга за заштиту. Али овај човек беше један од најворнијих Кромвелових присталица. Гувернер га ирими нријатељски, али га одмах затвори и посла га онет Кромвелу. Оад га ставише јога у строжији затвор и ноступаху с 1вим као еа обичним нреступником. Незавншњаци и присталице Кромвелове исказивали су јавно своје мишљење , да краљ но заЈгону шора бити ногубљен, јер је поаредио своје дужности, и да га сам нарламенат мора осудити. Оад тек пробуди се свест у народа, нарочито у Шкотској, иа н ако је краљ пређе био јако омрзнут, опет се сад нађе да је срамно да га ногубе. По што су со Шкоти узалуд обраћали нарламенту у Лондону, онда лорд Хамилтон, један шкотски иер, уђе у Енглеску еа 40.000 људи. Са њпм се удружише и верни Валижани. Али Кромвел одушеви своју војску новим иожртвовањем и иотуче краљевце у више бојева, на и стмога Хамилтона зароби. По том се брзо вра-ти у Дондон, опколн парламеиат и око 200 сакунљених чланова од чести затвори, а од чссти растера. Остали чланови, њих 60 на број, беху незавишњаци и ору1)е узурнасторово. Одмах за тимбилоје и суђење краљу. Они га онтужише, да је се нри ступању на престо заклео да ће чувати слободу својих поданика, па је ту заклетву погазио. Он је народ увалио у борбу и одговоран је за толику пполивену крв,' а сад је дужност народним заступницима да му еуде и да тиме за будућност отклоне

сличне пеерећ '. Одмах је донет закључак, да се образује суд, који ћо изрећи цресуду над издајником Карлом Стуартом (тако су тада називали краља). Горњи дом једногласно одбаци овај срамни закључак. Па инак злоба незавишњака одржа нобеду. Доњи дом објави, да он није надлежан да народ застуна. Кромвел је играо добро улогу лицемера. Он је се чудио о божјом чудноватом ировпђењу и узераваше, да је се он тога гнушао, који би му пре неколико недеља сноменуо о погубљењу краљевом. Међу тим сад се уверио, да се овај догађај збио но вишем допуштењу. Шта више он вели да није смео говорити ни о збацавању краљовом, а некмо ла што више. 8 Краља доведоше у Дондон, где су чувари с њнм постунали као еа зликовцем. Посланици доњег дома саставише суд у Вестминстеру, који се имао састојати из 133 ".удије, о,1, којих је дошло једва њих 70. Ово беху већином оФицири, нроглашени отпадници, на челу којих је стајао Кромвел. Отари Фершакс ие хтеде никако доћи. Краља нроведоше. Ове нросторије беху притиснуте гледаоцима. Кад су нрочитата јавна имена судија, па је међу њима прочитато и име ђенерала Ферфакса тада викну из гомиле један глас: „наметно би било, да је овде !" А кад су прве речи оптужбе прочитате : ,. У име целога енглескега народа" — викну исти глас: „Ни десети део није истина!" 0®ицир, који је био дежурни заиоведи сад, да се пуца на оно место, од куда глас долази. Тада се иоказа да дрски гокорник није био нико други већ госпођа Фер®акс. По том је суђење било са највећом свечаношћу. Одговори краљеви били су доетојанетвени и мирни. Дуго тамновање ојачало је и очистило његов дух тако.„ да је у последњим данима био скроман и разборит готово као Сократ. Војници, који су