Prosvetni glasnik

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

није у исто време узео још једнога саветодавда за дрквене носдове, а то бешздондонски епискон Љд. Овај опет б(ше ватрен непријатељ Пуританаца и Презвитеријанаца. Њему беше протестанока сдужба крњаи он смераше да је оживи неком новом литургијом. То се јако доиаде краљу, који је мислио да ће тиме постићи неко зближење међу католицима и протестантима. Али Пуританци су хтели да се из божје службе избаци све, што је само мирисалб на Католицизам и раздражише народ опет цротиву новог министра. У Шкотској опет беше секта Презвитеријанаца врло моћна. Њпма је свако ириближавање католичкој божој сл} г жби изгдедало свиреаост. Карло хтеде у пркос да заведе у краљевини пову службу силом ; а све нротивнике бацао је у загвор. Гњев народни брзо .се нојави у јасном пламену. Презвитеријанци у Шкотској образоваше савез под именом конвенант, у коме се обвезаше, да се узајамно противе свима религиозним новинама и да се заједнички бране од свих непријатељских нападаја. Такво мешање у његову краљевску власт није никако могао трпети краљ. Он скуни војску и нође иротиву Шкота, али кад га енглески народ не хте потпомоћи, мораде он закључити примирије. Краљеве благајне беху празне, и он иозва четврти парламенат, али ни овај му не хте одобрити никакве новчане издатке. Шкоти су знали краљеве слабости и кад је он опет парламенат распустио, уђоше они у Енглеску и намораше без пожоћи остављеног монарка да сазове пети нарламенат. Овај нарламенат оетао је на окупу од 1640-—-1648., и у енглеској историји иознат је под именом ^дугачки пардаменат". Поштовање краљевског достојанства беше са свим пропало. Прво, што су иосланици извршили, беше осуда гра®а СтраФорда и епискоиа Л.ода. Благородни гра®, који је

ИЗ ОПШТЕ НИСТОРИЈЕ 4 7

својој земљи и своме краљу верно саужио, бегае окривљен као ведеиздајник. Узалуд је краљ доказивао да нема никакве кривице до његовог министра. Он га је хтео и отнустити, али му је савест говорида, да до њега нема кривице. Гомиле раз^раженог народа, који је вичући и лупајући опколио парламентску салу, намора га да потпише смртну нресуду, и СтраФорд беше погЈ г бљеп. П архиепископ Лод беше затворен. Остали министри избавише се бегством. Парламенат објави, да он произлази од народа и да га нико не може распустити. Тако краљ беше у рукама својих непријатеља,, који сада све три краљевиие, Енглеску Шкотску и Ирску, противу њега раздражнгае. Католички Ирци јако су угњетавани од протестанских Енглеза. С тога су против тих досељеника из Енгдеске као противу разбојника докопади оружје и потукди њих 6000. Сву кривицу за ову бупу нарламенат јебацио на краља, и ако он беше потпуно невин. Још само епискони, који су били у пардаменту, покугаавади су, да бране стари устав. Они објавигае, да неће примити ни један закон и објавиће да не важи, ако се без њиховог учешћа донесе. Велики део презвитеријанских чланова у доњем дому једва дочекаше ту прилику, да све епископе оптуже због велеиздаје и да их искључе из својих скунова. Чак се усудише и то да увреде краљицу и да јој попрете са тужбом. Међу тим краљу се узимаше једно по једно право и покушаваше се, да му се и војска одузме. Тада Кардо отара-вн у иарламенат једнога пуномоћника и заповеди му, да у горњем дому оптужи нетоторицу најдрскијих говорника, који су као чланови доњега дома највише против краља викали. Али они се носакриваше и кад другога дана сам краљ, у пратњи гарде и оФицира, дође у доњи дом виде и.он да су празна места оних, које тражи. Он