Prosvetni glasnik

ДУХ НАСТАВЕ И ВАСПИТАЊЛ

171

пак могосмо извести ово: „да је и иаш друштвени живот, и центрадна нросветна управа и школа осетила јакц иотребу за занате. А што се овако разаоврсна мишљева нзносе о самом увођењу њином, те нам казке... да се они према целој ситуацији исторвској и социјално ■ нолитичкој данас у нас не развијају по потреби оздо, од целине, од центра, од државе." Ту смо пак нашлн врло озбиљне знаке данашње полнтичкоекономске ситуациЈе Србине п нитање о занатима са школскога поља пренесмо на много шире поље, на поље друштвено н политичко. * А шта видимо из тога свега? Кад све оио у један мах замислимо у свести, па сличности и једнакости прелијемо у једно, а све противпостн и разноликости ставимо једно поред другога, и једно с другим измиримо и сложимо, онда можемо створити себи оваку једну слику о нашим гимназијама у опште и настави у њима: Према времену откад се започиње наш развитак и према ужасној влади класицизма и Формализма ио другим земљама и у данашње дане, и механизма по свима а парочито основним школама, мп можемо рећи, да су наше гпмназије учиниле приличан корак у напред у развитку своме. Млађе снаге су узносиле више науку а с њоме и поправку метода наставиих, а тиме је већ по мало иадала стара Форма, и дух се целокупне наставе и живота школскога мењао. Видимо старе класичке Форме прилпчно иале ; впдимо науке прилично заступљене; видимо опите, колико толико извођење деце у нрироду; видимо и механизам прилично сузбијен; видимо свуда пажњу к учењу с разумевањем. Ади је још свуда нека нејаспост и тамнина. Свуда пека мешавина и неизвесност. Свуда некритичност и механично вршене онога, што се несвесно наследило од родитеља и учитеља. Онако како се навикдо. И сам план наставни казује старо неиречншћено гледиште. Збрку старе Форме с реалним, егзактним знањем. Збрку погледа на поједине иредмете, поједине науке, и завпеност једних од других и цедину њину. Измеђ науке и ненауке није направљена ни-

кака разлика, и све иде заЈедпо и стоји једно поред другога као засебито, као самостално, као подједнако важво. Цеде Биодогије, свих тако званих духовних на^ка и изведених, (као: Психологије, Етике, Социологије, Економије, итд.) нема. Па и физикалне врло мадо заступљене, и ни оне не долазе наиред, на место, одакле ћедаприпремају друге пауке и да сдуже за објашњење оних других појава. И Физпка и Кемија додазе само као и остади предмети, у наставу где му драго и ни с мало више пажње но остали предмети. Предмети нису иоређани ио природноме и психодошкоме реду, да један други спремају и потпомажу, да се развијају један из други догички, већ но важности иди историјскоме нредању. 11о томе је и настава врдо растурена, нејасна, површна и тешка. Сваки пред. мет изгдеда као да нема никакве везе с другим; свака наука за себе. Нема органске целнне: јединства са зависношћу нојединости међу собом и с цедином. С тога има само знања, а нема науке и философије. Знају се појединости, не зна се целина; зна се много, не зна се ништа. За то су и те нојединости оиет тамне и нејасне. Особина нашега духа јесте, да су му ствари и појаве јасне онда, кад их схвати у њиховој, узрочној и догичној свези. Ње нема. Појединости су онда и површне и тешке, и цедине нема. Нема духа, има само мнемонике. Не мисли се, него се само иамти; не филосоФира се здраво и право, већ се за то осећа нрава неспособноет, права умна укоченост, духовна лењост. По томе свему, видимо скдоиост механизму и чистоме Формадизму. Видимо ирибегавање књизи и учењу из ње, иди „дпктанда" и учењу из њих. Видимо само речи, говорење усмено или писмено, где су замениди предмете и нојаве; Форма дакле заменила садржину истинске ствари. То још јаче новећава тегобу и неразумевање, и механизам је неизбежан. Још узмимо у рачун навику која се наследида, узмимо пеумешност и склоност наставничку к ономе, што је лакше и преонтерећеност речју и готовост да се у томе помогну, и нама ће изићи јасна неопходност: механизам у настави и Формализам у целоме раду. Учење без иамети и рад без користи.

22*