Prosvetni glasnik

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

основа другој, него и у томе, што је она у исто време нрва и неизоставнн услон за цео наш духовни развитак, за с»е духовне радње и мишљење. Ученик, који је више истинских предмета посматрао и уиознао, који је искусгвом дошао до неког знања, биће не само снособнији да појми боље оне ствари, које не види, него и цело његово мишљење биће једрије и правидније, него код онога ученика, који је мање истинскнх нредмета уиознао. Исто је тако и код одраслих. Човек, који је дошао до знања самосталним иосматрањем истинских иредметап ситуација, који је изучавао свет у свету, код кога су конкретности ишле нред анстракцијама и речпма, тавав ће чолек увек умети нравилније и боље мислити, него онај, који је мање истинских иредмета и ситуација унознао, и код кога је искуство мање и слабнје. Јер све наше мишљење ослања се и радн са оним материјалом нашег духа, који смо мн скупили посматрањем истинског света, конкретних предмета. С тога су и творевине уобразиље много верније н једрије код оннх људи, који више познају истински свет, него кид других, који су тај свет и његове односе мање изучавали непосредном очигледношћу, а више из књиге и носредном очигледношћу. Увек је у нашој глави магловитија и блеђа нредстава о предмету, који смо по слицн или ио речима из књиге унознали, него о оним предметима, које смо у нстини видели. А пошто су те нредставе основа за све наше нојмове, расутке и закључке или друкче за цело наше мишљење, то ће и ово последње бити добро или р!»аво, бледо или јасно, трајно или магловито, верно или лажно само у толико, у колико ми будемо при упознавању света више нли мање унотребљавали меиосредну очигледност. Због тога нарочито за основну школу треба да важи правило : што више непосредне очигледности, у толико је настава боља, и у толико је духовни развитак стварнији н правилнији. Из свега што је довде речено о непосредној и носредној очнгледности, излази, да за целовунну наставу, па и наставу у земљонису, треба да важн ово правило: Посредном очигледношпу учитељ се може служити само онда, кад није могуКа неаосредна очигледност. А то значи: нри настави

се може употребити слика или модел само у оном случају, кад није могуИе , да се ученицима нокаже истински предмет. Противу овога правила врло се јако греши, како при иредавању земљописа, тако и у свима осталим наставним иредметима, и то како у основној школи тако и нижим разредима гимназије. Чак у извештајима налазе се поред осталога врло јаке потврде за ово. На нример, у овим извештајима читамо, како на иеким местима сматрају да се очнгледно нредаје, кад ученици уче лзвесну ствар по слици, и то ону ствар, која се у стотинама екземплара налази у самој истини, а у околини школе. А има и таквих примера, гдеје очигледност сведена на учење нз књиге, па иосле тога ученицн се изводе у поље да гледају у истнни оне биљке, о којима су у школи из књиге „учили." У нрвом случају пазивају „очигледио" за то, што је по слици учено, (и ако има истинских нредмета око школе), а у другом за то, што су ученици в гледали у ирироди оно, што су у школи учили."' Међу тим, у оба ова случаја очигледност је погрешна и ништавпа исто онако, као и она очигледност у земљопису, кад ученици најире уче из књиге или помоћу цртања н карата о неком брегу, реци и у опште о неком земљпшту, па иосле тога излазе у поље, да иосматрају ту реку, брдо п земљиште, о коме су пајнре из књиге и но цртама учили. Јер и овде се, као и горе, најнре добије погрешна (а често и никаква) предсгава, па онда се носматра, и то овлашно, истинсхш нредмет, и при том^ обрате пажњу на важније моменте истинског предмета, по што се сматра, да су они већ из књиге, по цртању и манама „научили" све што је потребно, па сад само треба да виде „очигледно" и да тако настава буде са свим „рационална," Колико је ово погрешно, види се и по ономе, што смо казали о утицају непосредне очигледности на наш целокупан духовни развитак. По што смо овако одредили: 1) да је непосредна очигледност не само важнија у настави од носредне, него да је она основа целог нашег умног развитка и нанретка; а 2) да непосредна очигледност претходи по-средној, и 3) да се због свега тога дикад не сме замењивати непосредна очигледност посредном — треба нам сад да видимо како