Prosvetni glasnik, 15. 03. 1887., str. 38

198

ствар. Ништа ново ја ту нисам унео до оно што данагањи ступањ научне Педагогнје износи. Само нисам цитирао иоједине писце, који данас заступају и престављају то гледиште, јер сам то сматрао за ненотребно. Ствар се никад не доказује, ако ми наведемо које туђе мишљење за доказ. Ствар тиме само јач&, али се не доказује- У осталом, у онако краткоме и збијеноме раду, као што је она моја расправица, а о тако дедикатко.ј, снтној, сувише специјалној ствари као што су писменп радови у настави овој, није томе могдо ни да буде места. Ни сада се ја нећу ни мало трудити да убе^ујем г. Давидовића и своје читаоце цитирајући им туђа мишљења, но ћу се потрудити да нопуним неке празнине и објасним неке нејасности у том мом чланку, позивајући се на њино искуство и њину памет. У целом овом иослу дакле г. Давидовић ми је био сасвим споредна ствар, а његово мишљење као представник оне струје што је иротиву даеашњих нравила о писменим задацима. И разлози његови противу њих, били су ми разлози те струје, којој у главноме, као што се види из тога мога чланка, и ја припадам. У првој и другој свесци „Иросв. Гласника" од ове године изашао је г. Давидовнћ с одговором на то моје мишљење, уираво на замерке учињене на његов чланак, и отворио је полемику о овој ствари, отишавши у томе до чисто личних ствари. Није нужно да их понављам читаоцима, јер су пх они већ прочитади. Но слободан ћу бити да допуњујући свој чланак и објашњујући нека места у њему што су остала мало нејаснпја, одговорим п на те „одговоре" његове. * Г. Давидовић се на ново пита: на што су писмени задаци у школи? па одговара, да он опет остаје при томе, да су они „на то, да се паставник и писменим путем увери, да лп су ученици његова предавања потнуно схватили, и на то, да се свршене партије предмета понове." Ја му опет одговарам, да ово и једно и друго може да се учини усмено; и кад иисменп задаци не би имали свој виши

какав циљ од овога, онп не би морали ни да постоје. А који је то виши циљ, што га писмени задаци, и писмени радови у опште, имају, то сам .ја прилично јасно и онширно ноказао, и не налазим за потребно да га по ново излажем у једном истом листу. Даље остаје и нри томе, да се ђацима „још раније објавн из које партије предмета мисли наставник дати писмени задатак у школи, а уз то објављену партију предмета са ђацима и поиови." Ја му опет кажем да је то од наставпика нетактпчно, и да то значн скоро толико, колико и да им каже: децо, ово ћете добро научити, јер ћете из тога добити оцене, а за оио друго, како вам драго. Наставиик не сме тако да чини, па нека г. Давидовпћ опет то рачуна у „вештину" нредавања, по којој наставник своје ђаке хоће да „хвата." Ученици морају бити спремпи да из сваке аартије иодједнако буду готови да раде писмени задатак. Само је настапнику остављено да изабере коју ће: најбољу, лакшу, тежу или најтежу. То је у интересу наставниковом, у интересу предмета његовог. Наставник може и да се удобрава ученицима, па да им и к?же, нанред, да им номогпе и да им олакша толико, да сви израде врло лако и врло добро. Алп питање је: је ли такав начин добар? Ја одлучно тврдим да није. Удобравања не сме да буде: то је мажење, које у озбиљноме васпитању није дозвољено. А номоћ, или она припрема, о којој сам ја говорио, вршп се нред сами задатак; и она се своди само на најоиштије ФОрмалигање: како да се изложи она материја, која је већ позната и ваља да се зна. И кад су но г. Давидовићу писмени задаци само нато „да се наставник и писмепим путем увери, да ли су ученици његова иредавања схватили" и на то „да се свршене партије понове", онда што је нужно да у наиред објављујету партију и да „објављену нартију с ђацима усмено нонавља?!" Пнсмени задаци су вазда имали и имаће онај смисао, који сам ја изнео на нрвом месту, смисао вежбања , вежбања у писменом исказивању мисли: у склапању реченица, у мишљењу, тесању логике, савлађивању материје у уму и писменој техници. Онда тек долази, у пренуњеним и непрепуњеним школама, да се из њих дају и оцеве. У непрепуње-