Prosvetni glasnik

29*

КЛЛСИЦИЗЛМ И-ПГ РЕАЛИЗАМ

увеличавали значај за шкоду, за опште образовање, па носредно и за саму сувремеиу цивилизадију ; несумњиво је, да се сие те илузије разбијају о осеовни Факат — да у ,класицизму" данас не може бити ничега више до студпја из једне мале и за опште образовање непотребие струке. Најважнији основни стуб класицизма, тврђење, да је он својом прпродом удесан за свако опште образовање, које служи као основ п стручном или ма каквом вишем, разбија се о његову недоследност. С друге стране класицизам ни из близа не ствара опо оиште образовање, које смо огледали нсставити као неизоставно потребно, а које се оснива на стварном знању из природних, социјалних и осталих, раније поменутих наука. Према свему, не само дакле да класицизам није нншта друго него „Зсћи1сигвиб 11111; зешеп Шепиесћен ип(1 §псћ !зсћеп СгШип §8ргосес1игеп а , као што га пзврсно ВпћНпд карактерише 1 ), већ баш с тога то је један и врло штетан принцип, који. као што смо поменули, јако смета развитку оних духовних иотреба, које су карактеристичне за опште образовање. Не можемо, а да овде не наведемо у овом иогледу доста толерантно мишљење Езмархово, које смо већ и раније поменули, о еФекту, којп класички правац производи у образовању. Жалећи се, како његови медецински слушаоци, рекрутовани из класичких гимназија, долазе без нотребног „оггштег образовања" и без икакве спреме за тако важну студију, као што јемедецина, вели он овако: „Мало их је веома међу мојим слушаоцнма којп су у стању разумети или баиг и превести какву Фраицуску пли енглеску књигу или какав чланак у Француским плп енглеск1ш научнии журналима. А то је у наше доба за лекара, без сумње, од много веће важности него студија Хипократа или Галена V њвховом језику, за шта ће баш и сад јеДан медецпнар једва икада наћи побуде. Па и својим матерњим језиком многи ђаци врло недовољно владају, чак га неки са свнм злостављају. Њихови искази о бодесннцима н Дисертације пуне су често тако званпх „стилних особина", и често је тада веома тешко ') \Уег1;ћ <1ез ХЈСћепв, уоп I)г. Е. Бићг 'п к. 1881. Еејрг. 103.

разјаснити младим људима, да .је ова мана стила у свези са нелогнчким мишљењем. Ако их питам, како су дошли до таквог стила, добијам обично одговор : у гимназији нам се тражио такав стид...Исто тако штетна последица класичког образовања јесте иознати Факат, да „класпцизам" у настави развија веру у ауторитете. Сгудијама класичким основје, да се онако прима, како се предаје: ту нема много метода за вериФиковање. Читање аутора своди се само на веровање ш уегћа ша§181п: прима се све онако, како се даје, и без икаква критичног обзира на истинитост или суштину самог предмета. Колико пак овакав процес смета духовном напретку, мислимо да не треба доказивати : то је одавно оиажена и призната ствар. Аристоте/о, Платон, Сократ, Демостен, Цицеро и т. д. постају »неприкосновене" дичности — све се верује. Нек се ма само мало доцније пољуља та вера, што се увек и дешава, и сва зграда класичког материјала показаће рушезине. Врло умесно напомиње Вићггпд, како су све те „учене рушевиве", којима се служимо у класичком образовању, целом својом прнродом штетне не само, што етварају веру у ауторитете, него и за целокупно образовање. „Пабирчење учених рушевина и различних античких вскова толико је, нарочито при прелазу из средњег века у нови, набацало прашине и нас данас тако претрпало, да ћемо ми имати још доста времена, да се тресемо и чистпмо док своје учено и научно одело ослободимо од датпнских и грчких мрља", вели он наједном месту, напомињући, да „кад би мдадић у средњвм и вишим разредима гимпазије јасно већ увиђао, како је некористан онај наставни еспап (Хегпкгат) који он највише купује, то би сваком бидо јасно.... да цело то кдасичко кињењеније ни у каквој другој намери, него да буде удаз у царство нривилегованих положаја и јавних зпања 2 )". Није више нп потребно напомињати, како је то штетно и осуднти човека на то, да му један деп део жпвота пропадне радн тога, што не сме ићи за природним интере-

') Писмо Езмархово Круму; Рез1ег МоуЛ, 2. Рећг. 1886. ВеП. ги 1Чит. 33.

2 ) \У е г 4 ћ (1 ез 11, е 1) е п д , уоп О г. Е. 1) и ћ1мп§\ Еејрг. 1881. Стр. 102 — 103.