Prosvetni glasnik

488

ПВДАГОШКЕ СТВАРИ

веран, а он то може знатн, онда је школа нрускога народа посгала лађа, ко.ја се дедуја на морским валима миннстарских мншљења, наклоности и жеља.... Док се прусва народна школа, нод њеним крманошом Фалком, колебаше на морској пучини, „Релиђије љубави 1 ', и забављаше са рђаво разумеваном Хербартовом наставом која васпитава, сад ће она озбпљно да весла нод пл. Путкамером са свим илодоносним силама, кавечитом цпљу, који је Бог поставио. А које ће мисли имати потоњи крманош пруске народне шко-

ле ? — То не знам; алн ће сваки човек осећати, ко има разума и карактера, да такво стање и такво колебање упропашћује за дуже време". (Беикзсћгаапп, Ше 8сћи1-Аега ГаПс, 8. 170.1). Оно што је разоравајуће у овом стању лежи у томе, да ступа на место науке субјективна воља, па место поступања из уверења, служба у слепој покорности, а овим се поткопава морални карактер и радост учитељског сталежа нрема послу, а поред тога губв се п постојапост школског рада услед честих промена система.

(Наставиће се)

0ДГ0В0Р НА „Д011У (Одговор г. Ј.

То иоје мишљење напаоје г. Ј. Миодраговић, свом снагом своје полемичарске вештине. Он се, истина, у својим допунама и објашњењнма тога питања са свим овлаш и готово узгред дотиче, алн се из тнх његових кратких папомена очвто види, да он ипак остаје за то, да ових задатака треба да буде одвећ велики број. Тако њему изгледа чудновато што ја тврдим, да за месед нди два дана, наставнвк таман толико прелази, колико је за један или два задатка довољно: „Зар за месец или два — ипта г. Ј. Миодраговић — да се внше не може прећи, но што је довољно за један идн два шкодска задатка ? !" Другим речима он би хтео да каже: по што наставник за месец нди два дана мора прећи мн ого в пше, него што је за један иди два задатка докољно, то мора и писмених задатака у једном двомесечју бити много више, дакде у најмању руку онолико, колико данашња наша правнда траже. Ову његову наиомену, ја не бих никако ни наводно, да оваком овојом напоменом њен аутор не иде на то, да протури ако и како могне мишљење, како бајаги за ове задатке вреди правило : гито више то боље. Алн да то правило те вредностп овдо нема, то сам у своја два пређашња чданка чланка, држим , са свим разговетно н доста нотпуно

НЕ И ОБЈАШЊЕЊА« Миодрагови&у)

извео. Ади како та два члаика пеке раздоге о броју задатака нисам изнео, то мисдим са свим је на своме месту, да то овом приликом учиним. Колико треба писмених задатака у једном двомесечју. Наша правила о ппсмепим задацима решавају ово питање са двојаког гдедишта: с обзиром на ступањ ђачког развитка, с обзиром на разред у коме су, и с обзиром на број ђака у једноме разреду. Што се пази на ђачки развитак, то је са свим на своме месту. Али што се број задатака узима већи или мањи према томе, да ди је у једном разреду више иди мање ученика, томе је тешко наћи оправданих разлога. Тако, па прилику, ако је број ученика у I разреду око 25, даје се у српском језику двомесечно 6 задатака, ако је у том разреду број учсшика око 40 даје се двомесечно из тога иредмета 5 задатака , ако ли је, најносле, број ученика преко 40, опда се из поменута предмета даје у једном двомесечју 3 задатка. Ако се овде мислило на тегобу нрегледања задатака, оида ипак правнчност није ни мало постигнута , јер би оида ради правичпости ваљало каквим послом оит^ретити и оне наставнике, који иисмених задатака немају давати. Ако ди се мисдидо на какву