Prosvetni glasnik

НЛУКА О БИЉНОМ ТКАЊУ

589

утанчааих ћедица, већнном са дебелим мембранама. Крајеви нојединих ћелица не стоје један над другима, већ су утурени једни између других, не образујућп при том интерцелуларне просторе, те отуда додази чврстоћа и збивеност тога ткања. Такво нросенхиматично ткање образује кончасте едементе дрвета и праве дике, а често је и основно ткање нросенхиматично. б). Ларенхим (паренхиматично ткање) Састоји се из сразмерно ведиких, округдих иди полиједарских, дугуљастих, внше иди мање звездастих ћедица. Ту додази срж, кора стабда н корена, мезоФид диста и т. д. в). Хифно ткање. Састоји се нз безбројних хиФа т. ј. из дугачких, простих иди разгранатих, танких кончастих ћедица, које на врху непрестано расту и множе се попречном деобом. г). Лсеудоиаренхим. Ту су хиФе гусго међу собом испренлетане, уткане и тако срасле, да се на пресеченој површини распознају само њихови пресеци, ади се не раснознаје правац тих конаца. Ради дакшег прегдеда ево у кратко изведене кдасиФикације ткања: 1). Према својству ћедица и месту које заузимају у биљним органнма: а) кожно ткање. б) основно ткање в) врвчано ткање 2. Ирема томе да ди се ћедице, које образују ткање, множе иди не множе: а) меристем (деобно или творивно ткше). б) трајно ткање. 3). 11о облиау и узајамном подожају појединих ћелица: а) иаренхим. б) иросенхим. в) хифно тнање. г) иееудоиаренхим. Сад ћемо прећн на проучавање појединих врста ткања. Почећемо прво са меристемом, као ткањем из кога постају сва остала ткања. I. Мериотем За разумевање анатомске грађе биљних делова веома су згодне оне тачке органа, где постаЈу- пови дедови, дакде и где почиње диФеренцисање ткања, а то су мдади врхови стабла и корена пди тако зване

вегетационе тачке (вегетационе куие) тих органа, као и најмдађи зачеци дишћа који се надазе на вегетационим тачкама стабда. Сви ови дедови не састоје се из раздичитих ткања. која се палазе у разиијеној биљци, већ из једнокиког ткања. Ово ткање код свију биљака састоји се из сразмерно мадих ћедица, нотпуно нди само прибдижно једнаких, које су тако збивене једна уз другу да не образују никакве ннтерцелуларе. Имају хомогене и гдатке мембране; ћедични садржај састоји им се из саме протоплазме са ћеличним једром без икаквих других крупнозрнастих деднћа. Веома се живо множе деобом И за то што су ћедице тога ткања способне за деобу, оно се и назива меристем; а пошто је то првобнтно ткање, из кога се постепено диФеренцисањем развијају сви обдици трајног ткања, то се оно назива још н ирамаристем, иротомеристем или иримарни меристем. Прамеристемове ћелице добивају постепено она својства, којим се разликују поједпне врсте ткања у развијеном органу, т. ј. знатно увећавају запремину; промењују обдик, структуру ћеличне мембране и ћедичног садрагаја; између њих ностају интерцедулари, и најпосде ирестају да се даље деобом множе. На тај начин постају ткања са особинама нротнвпим меристему и називају се трајна ткања. Редак је сдучај (код несавршених тадоФита), да се нрамеристем преобраћа нотпуно у трајно ткање. Опште је пак правидо, да, док се једне ћелице преобраћају у трајне, друге задржавају карактерна својства меристема, тако да су и доцније у развијеном органу способне за деобу и самостадно растење, и ту затворене трајним ткањем, Функционишу доиста као меристем. Такве ћелице образују ткање, које се назива иамеристем иди секундарни меристем. Код нижих биљака (н. пр. А.1§ае и Сћагасеае) ћелпчии обдици, који постају из прамеристема, врдо се мадо разликују међу собом. Код свију пак биљака, чијисеоргани састоје из више различитих ткања, прамеристем је иодељен у извесне слојеве различнтог карактера. Из тих појединих прамеристемових сдојева иостају извесне врсте ткања или комплекси ткања на сличан начин као што раздичитита живогињска ткања по-