Prosvetni glasnik

878

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТПОГ САВЕТА

свим друкчији поглед о овоме питању. Прочитавши пројект ирошлога састанка, оп је мислио, да би реалке и класичне гимназије биле две засебне школе у једноме граду. Међу тим после објашњења г. министра, то не би тако било. По овоме пројекту дакле, гимназије оба правца биле би једна школа, под једним кровом, са заједничким аудиторијама и под једном управом. По његову мишљењу најглавније ствари, које су од пресуднога значаја за могућност остварења овога пројекта, јесу : паралелизчм оба правца у једној згради, у једним истим аудиторијама и под једном управом и администрацијом. Јов. Еошковић : Главна је ствар питање : како ће бити уређене наше гимназије. Он тражи гимназију са 8 разр. и да министар пропише наставни план и програм за гимназију. Он није за то, да се у Србији гради нека нова врста гимназије, гимназија за исток, него он мисли да ми имамо европску гимназију. Он је не зове ни класичном ни реалном но европском гимназијом, јер он сматра гимназиЈу као интернационалну установу. После 50 год. експериментовања са уређењем наших гимназија, крајње је време, да и ми добијемо једаннут праву гимназију, и да не изостанемо иза народа, који су јуче почели да живе самосталним животом, па имају и гимназије и реалке уређене онако, како су у Европи уређене. Он није против реалака, али тражи да реалке буду за се и да буду уређене као праве реалке. По његовом мишљењу, за наше потребе, довољне су две реалке, пошто Србија није земља индустријска да би се у њој могли употребити толики техничари. Две реалке: у Београду, и у Нишу, биле би за нас довољне. Доцније, према потреби, могао би се тај број и новећати. Према овоме, тај предлог с рачвањем у два правца, мислим да је непотребан, скуп и ненодесан. Што се тпче броја средњих школа и што се тиче тога, што Финансијске прилике не допуштају веће издатке на школе, но што је то до сад било, г. Бошковић је зато,дасе подигне онолико средњих школа колико се то може, без обзира куда ђаци иду из појединих разреда средњих школа. Не допада му се заокругљивање или дељење гимназије на троје : нижу, средњу и вишу, и

тражи да се гимназија дели на нижу и вишу. Даље говори, како у оном другом делу поднетог пројекта има корисних и практичних ствари, које би се могле министарском наредбом завести у школе. Др. Туроман: У та два правца, који су у пројекту, говори се о класичним и реалним гимназијама. Међу тим то нису класичне гимназије. Ваља само погледати наставни нлан за латински и грчки језик, па ће се еваки одмах о томе уверити. Прича за тим, како су уређене класичне гимназије у Немачкој и другом свету па додаје, да је крајње време да и Србија добије један пут праве гимназије. Он налази да је врло незгодно у пројекту оно, што се ученици или родитељи њихови имају да решавају по свршетку три разреда гимназије, који ће нравац у даљем школовању изабрати, да лн класични или реални. Кад ђак, вели говорник, који има сведоџбу зрелости у џепу, размишља, не може лако да се реши шта ће ивабрати за изучавање, него се лелуја час овамо час онамо, то како ће се на то одлучити дете по свршетку три разреда гимназије? Ми у оваким класичним гимназијама не бисмо имали ни онолико класичности, колико је има у немечким реалкама I. реда, или тако званим реалним гимназијама. Ми морамо имати праве гимназије и праве реалке. Према броју наставника, ми бисмо могли у почетку имати и мање гимназија но што је у пројекту означено. Наводи како су гимназије уређене и по броју распоређене у троједници, која је по броју становника колико и Србија. По његовом мишљењу, кад би се средње школе уредиле по поднетом пројекту, то би било експериментовање, а он мисли да смо доста с гимназијама експериментовали и да је једанпут Јвреме да добијемо самосталне гимназије и самосталне реалке уређене онако као што су и код осталих образованих народа. Ј. Жујови% : Налази, да је после објашњења г. министра просвете олакшано Савету решење овога питања. Савету је остављено да реши о могућности рачвања гимназије у 2 правца. Он је против рачвања и пре био а и сада. Налази такође, да је оно погрешно, да се ђаци после трећег разреда одлучују, којим ће правцем ударити. Даље доказује, како је апсолутно немогућно извести оваку