Prosvetni glasnik

104

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

С тога сам мишљеља, да поднесену карту не би требало штампати, за школску иотребу. А кад би се којим случајем, баш аустријска ђенерадштабна карта за шкоду усвојида, онда и у нас Срба пма довољно људи, који би тако исто вешто као и г. Рихтер умели да коиирају карту аусгријску. Шта више ја сам уверења, да има Срба, који би умели и ираву школску маиу саставити и за штампу приредити, само кад би зато нозвани билп. Ја сам дакде мшпдења, да се карта г. Рихтера ни у ком случају и ни под којим условом не прими за нотребу наших шкода. 12. Декембра 1887 год. Београд. Са особигим поштовањем. ^Д иексић, Савет је усвојио мишљење г. реФерента, и, оддучио: да се Карта Краљевине Србије од г. К. Рихтера инжињера и геограоа из Гердица не може нримити запонуђену потребу. РеФеренту је одређен хонора]) тридесет (30) динара. У. Прочитан је реФерат г. Димитрија Јосића проФесора учитељске шкоде о „Немачкој Читанци" за 1.р. средњих шкода, од г. Мите Живковића нроФесора. Тај реФерат гдаси; Главном Просветном Савету На састанку Просветнога Савета од 15. Октобра о. г. упућено ми је на прегдед и оцену дедо урукопису: „ Немачка Читанка за I. разред средњих школа, саставио Мита Живковић." Кад сам примио рукопис, приметио сам, да се у њему писац чешће позива на §. §. из своје граматике, те с тога оставим дедо, док не добих штампану „Немачку граматику за средње школе , I. и II. део, сасгавио Мита Живковић, проФесор београдске гимназије. Сад ми је требадо упоредно разгдедатп оба деда; и ово у рукоиису и оно штамиано. То сам и радио. При овом посду додазиде су ми сваког часа мисди са питањем: Је ди могуће, да човек који се више година бави на-

ставпичким посдом, овако мадо води рачуна о сриској деци, а тако претерано много о мсмачком језику ? Је ди могуће, да је ова штампана „Немачка граматика" могда бити одобрена за ручну ђичку књигу у нижој гимназији, почевши од I. разреда? — И ако је одобрена, по чпјој препоруци беше то ? — Ире него што министар одобри коју књигу, мора она да нрође кроз Просветни Савет, — на тако је морадо бити и са овом „немачком граматиком." Је ди дакде Савет одговоран нред Богом и људма и пред јавном критиком за оне муке што их муче без невоље јадна деца у Србији и што ће много и много даровито дете да бега из сриске гимназије због немачке граматике? Савет као тедо не може сам собом прегдедати књиге; он одређује реФеренте, бидо из своје средине, бидо изван ње, да прегдеде дотична деда, да поднесу о њима свој извештај, где изричу свој суд и доносе нреддог Савету: да прими дедо дотичнога писца иди онако како га је исти написао иди исправљено ио примедбама ређерената, пдп да се дедо одбаци као неподесно за ону потребу, којој га је писац паменио. Према томе Савет доноси своју оддуку. Тако су реФеренти одговорни и Савету и нред јавном критиком више него иисци — ако су ови моради још да мењају дедо нрема погдедима оцењивача. На штампаној немачкој граматици од Мите Живковића не стојп: ни да је одобрена од министра за шкодску књигу нпти се у опште што друго спомиње, него само да је „за средње шкоде и да ју је саставио Мита Живковић, проФесор београдске гимназије. Ади у писму, којим исти писац спроводи свој рукопис „Немачка читанка за I. разред средњнх шкода" господину мпнпстру нросвете напомиње он, како су „још дане г. г. Ђура Козарац, директор београдске гимназије п Момчидо Иванић, проФесор београдске реадке преддожиди Просветном Савету у својим писменим реФератима, да му се књига нримп за шкодску" ади веди „Нросветни Савет није усвојио једногласно мишљење својих референата ," него му је књигу одбацио, осдањајући се на усмене нримедбе г. Ст. Д. Поповића. Још у том писму веди, да су замерке г. Ст. Д. Поповића ово: 1., Што је именице — неке — писао мадим словом, и