Prosvetni glasnik

3 и д

менита и лепа лудост која их вођаше у дичну смрт на пољу борбе ! У том чух неки шум близу мене; за тим, на један пут, сггазих неке људе, које одмах не М010Х добро разликовати. То беху деца, а иду све по двоје и ћуте. Набројих око двадееет. Вило је и врло малих, тек да им може бити шест година. Било је великачких, који могоше имати до тринаест година. Пред њима видех једнога старца, који имађаше војничку медаљу. За њима иду неколико жена и људи из места. Еуда ће овај свет, каким се нослом упутио у ово доба и на овом меету ? На један пут они стадоше близу мене, окренувши се зиду о ком вам говорих у ночетку. Зид нема ничега особитога. Иепрскао је на много места, овде онде лу.жа.ју се бршљан и вињага, и увенчавају његову главу која је оседила од времена. То је вечита освета живота разору и смрти! Међу тим, сви скидоше кане пред зидом, а жене клекоше. Човек који је водио ову чету изађе мало иапред, и поче говорити. Рећи ку вам у кратко, шта је говорио; али рука ми нешто дркће, и ја не видим добро слова. Душе ш, као да еу ми и очи влажне. Треба да опростите, ако вамне иепричам добро догађај нун величанствености и простоте. Најнре' да вам кажем, да је онај старац сеоски уч.итељ, а деца његови ђаци. За време рата, учитељ је дојио донуштење да иде на војску. Отуда се вратио е медаљом, која је на преима његовим нашла места поеле прускога зрна. Чим се мир учини, учитељ се прихвати своје мале школе у Дини А арен , где су га, то можете мислити, еви волели и иоштовали. Дакле, овако од прилике говораше тај човек: — „Децо, као сваке године, тако емо и сад дошли, да на данашњи дан урадимо што смо дужни нашој Отаџбини. Ми долазимо поклонити се непознатомјунакуфранцускеземље, Пјеру Миру. Ви знате шта је било. Пјер Миру беше дечак од дванаест година, кад нашу отаџбину сколише Пруси. 80. Августа 1870. дође једна уланска регимента у Лини Дарен. То беше предводница непријатељске војске. Требало је истога часа однети глас нашима, који беху на две миљеодавде, уЕланш-

Фонтену. Немци подозреваху, и бејаху опколили село, ,да нико не изађе. Онда кмет, г. Реми, нађе Пјера Миру и рече му: „Пјере, хоКеш ли да спаееш војску Француску '!■ — Хоћу ! господине кмете. — Е онда иди и нађи ђенерала К...., у ЕланшФонтену, реци му од моје странеово". И кмет му иеказа норуку, која је остала тајна између њега и детета, али која беше врло важна. За тим га пољуби. — „Пазч, да те ие ухвате, убиће те. — Знам, одговори Пјер. Ако и ухвате, не бојте се. Пре ћу сам себи одгристи језик, него проказати нашу тајну! Пјер оде ноигравајући као безбрижнс ђаче. Тако дође до на крај села, а кад се дохвати чистине, он наже трчати. Нанесрећу, издајица има свуда: некаква жена, рђа, беше чула разговор, и оде те јави пруском старешгши, који одмах нареди нотеру. Потерници осуше нуцати за Пјером, али га не иогодише. Тада 1гослаше коњанике, који три часа трчаху и тражаху, па га најноеле нађоше у високом трњу у ггољу. На скоро га доведоше у еело. Вили еу га везали за коњско седло, толико ее одупирао непријатељу. Они се људи бојаху од овога детета! Веше једанаест часова ггре по дне. Пред нуковником Пјер не хте ггроказати поруку, коју му даде кмет. Пуковник му остави дан за иромишљање, опоменувши га, да ће у вече бити стрељан, ако не искаже. Пјер одговори, да неће ништа рећи, ако ће га и одмах убити. У вече, у десет чаеова, Пјера доведоше овде, везаше уз овај зид, и стрељаше! Они не смедоше учинити злочинство на дану.... Данас је 80. Август, десет часова у вече, а ово је место где Пјер погибе за Отаџбину. Дај да поновимо евечану заклетву, којом еу се досада заклињали сви ваши старији другови, и која ће се понављати до дана освете." Тада учитељ изговори ову заклетву : —т „Пјере Миру, заклињем се, да ћу као и ти погинути за Отаџбину, кад буде време". За тим позиваше ученике свеједногано једнога. Овако дете ступаше мало напред, и подижући ручицу према зиду говораше: „За-