Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ Г1РОСВЕТВОГ САВЕТА

219

У другом одељку, који није идусгрован, има такође свакојаких песама. Све скоро песме без разлике, па и оне у другом одељку, махом су почетничкн радовн. Ретко се која песма одликује савршенп ом исихолошком студијом. А има и таквих, које никако нису за децу прва два нижа разреда основне школе. На пример „Бранков аманет" од Р. М. Ивковића, који има скоро 4 нуае страпе. Зар је то за деду 1. разреда и то деца да науче на иамет но препоруцн пишчевој ? Зар ће се паша деца прво упознаватн са слабом имитацијом Бранковог и Змајевог певања., па ће носле ваљада доћи на ред чнтање народнпх песама!? То значп преокренути начело природности и начело историјског развијања у васпитању и образовању. Осем свега овога, ваља знати и то, да је писац ове књижице купио иретплатнике на ово своје дело но старинској методп, н да га Је већ у 2 — 3 тисуће растурио ио школама, на га тек онда поднео миннстарству на откуп, нудећи му 5 до 600 примерака па откуп, којп су му заостали непродатп. Књижнца је самим овим изгубила своју вредност н, откупљнвати је за поклањање, не бн имало никаквога смисла и кад би добра била. Још нешто. Ротово цео матернјал у овој књижици, изузев нредговор и некролог, туђ је производ, који је већ штампан овде онде у дечијим листовима. Снисатељ, који вели, да је набрао овај нрви струк „Босиљка" за срнску децу, прикуиио је готов матернјал и илустровао га по свој прилици готовим клишејимр, које је имао, те су с тога многе слике и нспале доста добре, јзр би се иначе тешко могла штампати ова књижица у Нишу. У нас нема још закона о књшкевној својини, али ми се чини, да је време да га буде. Ово појављивање књнга писаних за децу основне школе постало је већ несносно Књиге ничу као нечурке. а ни једна од сто слабо да што истинскн вреди. Ово је просто злоунотреба и експлоатисање онога доба дечпјег живота, кад се капа с главе мора продати, да се деци куне књиге, које учитељ преиоручује. Родитељи ђачки долазе из даљине од 15 сахати, пешке по зими, у мнннстарство нросвете, да се ту саслушају на иротоколу, како им је кмет узео у нспис краву с телетом нлп неколпко овчица за то,

што немају за што да купе деци књиге. А ко зна, да им учитељ не тражи баш „Боспљак," „Куцу и Мацу," „Отачаственицу ," „Граматичицу," „Мадог рачунџију" итд. итд. По мом мншљењу, не би требало држава да даје ђацима никакве награде за то, што они врше" своју дужност, али, кад је уобнчајено н кад је већина за то, да се ђаци по основннм школама награђују, онда оно, чиме се оддикују, треба да је нешто савршено и лено, да је нрава иаграда. Тако то бнва у образованијем свету, на тако треба и у нас да буде. Треба расписати стечај, пошто се нрво план утврди шта и како ваља за децу писати, иа онда држава треба да откупи и штампа на тај начнн оцењене и примљене радове, и да их преко ђака растура у народ. А не овако с брда с дода трпати и примати све. Овако је свакоме остављено до миде воље отворено ноље, да експлоатише и ноложај н простодушност деце и народа. У оваким списима нема никакве системе и никаква плана, а то је оно, што је најгоре. Ја, кад бих се нитао, забранио бих категорично улазак свакој књизи у школу, докде је стручни људи не б-л оценидн. Држава има прано, а и дужност јој је, да води рачуна о томе, шта ће шкодска омладина читати и којим ће нравцем ићи образовање и васпитање деце у основним шкодама. Ово питање требадо би што ире регулисати на праведној основн, те да се учини правда и писцима а тако исто — да се заштите внши интереси васннтања ио иародним школама. Као што се из свега овога види, ја не могу ову књижнцу ирепоручити за оно, за што ју је писац понудио министарству. Главном Цросветном Савету понизан 14. марта 1889. г. у Београду. Мил. Маркови^. По прочитању реФерата, сви су чланови Савета изјавнли, да уевајају мишљење ре®ерента о непримању деда, ади је г. др. Љуб. Неднћ тражио, да се реФерат у целинн не може примити и штампати, јер има у реФерату места, која би ваљало изоставити. Пошто је бпло чланова у Савету, који су тражнли, да се у реФерату ништа не мења, 28«