Prosvetni glasnik

ИЗВЕШТАЈИ ИАДЗОРНИКА ООНОВИИХ ШКОЛЛ

351

децу никако не треба ни бунити језиком. Доста је њиша забуне: прво, што не знају саму ствар, коју уче; друго, што им учитељ друкчије говори. Ваља прво да савладају оно што се учи; за тим ваља да свикну говор наставников, те да га лако разумеју; тек онда долази, да се и она вежбају да казку то што знају онако како учитељ говори. Овако се говор учи сам ио себи. И што деца буду све старија и развијенија, и говор ће њихов бити све бољи, све правилнији и савршенији. Претераиошћу можемо само да шкодимо. Не само што умни развитак дечији може да се норемети и смете, но изазивамо мржњу спрам себе и иашега говора и делимо се од њих. Не тако. Ваља да се зближујемо и волимо, и видимо, да смо ми једно с њима, један народ, само да мало друкчије, различно, говоримо с тога што нисмо били близу и заједно, но смо се ми много пре ослободили од Турака, а они после, те им и говор није са свим као иаш. Наставници ваља само да се сете. да ни у старим границама нашим говор није свуда једнак, па их и ово онда неће чудити и љутити, и неће мислити, да су само они, у новим крајевима, „осуђени"" да се муче с језиком. У Нишу су већином педељене, једноразредне школе, те је по томе могућно успешно да се радп и да се барем приближно изврши програм. Само онде пије све на свом месту, где ко шта иије умео или пије хтео. За прво се не казни, но се поучава и упућује. Друго је свакојако за осуду и казну, али ми је мило, што скоро ни на један овакав пример нисам наишао. Оно прво нам каже, да са спремом наставничком још никако нисмо готови са свим и да на томе ииамо највише да радимо. Ово друго нас радује, да из основне школе све више нестаје оних љуДи, који су дошли у њу само да се хле-

бом хране, или да преко ње тргују. Најобичније мане и неумешности у раду школском ја сам изнео већ у досадањим својим извештајима. Али баш зато, што се опе непрестано понављају, налазим за нужло да их опет изнесем, те да их што више имамо на уму и да их наставници избегавају. У данашњем раду у школи још се више опажа намера: да деца више науче но да се навикиу. Да с$ навикну на све оно што је добро, морају да га чине, непрестано, те да им оно не буде необично, но да им оно пређе, што но народ вели, у крв и месо. Зато ваља свчки дан да раде све оно што је добро. И у томе је оно што ми зовемо васпитање. Така настава, такав рад у школи васпитава. И ако ми не васпитавамо, но само учимо, онда ћемо оправдати ово, да само умно образовање, једнострано, више квари човека и цивилизацију, но што их поправља и усавршава. Па у чему је то васпитање? У томе, да се деца науче на рад и вредноЛу. То је прва одлика образованих раса и индивидуа од необразованих. За то ваља што више рада : да се више пише, црта, свира, сади, нлеви, окопава, калеми; да се уведу ручпи радови; у опште, да деца више проводе време у раду, но у беспослици, празном разговору и игри. На игру да се иуштају само онда, кад затреба телу, да оно промрда, и да, се деца надишу чиста ваздуха. Даље, да се навикавају иа ред: да уредно долазе у школу, да уредно врше своје задатке и друге нослове, да у извесноме реду живе у школи од доласка до одласка и да једно „другом не чини оно што не жели да њему други чини," а за тим, једно „другом да чини оно што жели да њему други чини." Дете има извесие дужности