Prosvetni glasnik

КРИЛОВЉЕВ« БАСНЕ

ни чудити: наш капетан — или је мамуран или је пијан. Матрози — не зна се који је од кога лењивији; једном речи, нема никаког поретка. Овог часа, викао сам из гласа, да наша лађа тоне, па нико ни мукает, — као да ја проносим лажне гласове; а треба завирити само доле па је јасно, да наша лађа не може више маћи од једног сахата. Друже ! е да ли ћемо бити тако луди, да заједпо с њима гинемо! Ајдмо да скочимо с лађе у море, да ако земља није далеко!" И миши у Океап скочише и утонуше; а наша лађа вештом руком управљана, дође здрава, читава у пристаниште. Сад ће когод запитати: А шта би с капетаном, матрозима и са оним, што се лађа провалила и иочела да нротиче ? Вода је слабо протицала, па је брзо и заустављена, а остало — била је клевета.

95 Два дечака. „Сашо, знаш шта, док нас не појуре као овнове у школу, ајдемо у башту да наберемо кестења !„ — „Нећу, Тошо, то кестење није за нас ! а знаш и то, да је дрво високо ; ни ја ни ти не можемо се на њ поиети, и нама није суђено да једемо то кестење ! — „Драги мој, ту не треба никака досетка ! Где се силом не може отети, ту треба мајсторију унотребити. Ја сам све смислио: почекај само! Ти мени помози, да се само за први бат ухватим, а тамо горе, ја ћу се и сам довити и сит се кестења најести". И другови право кестену дотрчаше. Јадни Саша поче Тоши да помаже ; из петних жила запео, стење, и свега зно.ј га проби, и најпосле номоже Топш, те се на дрво успужа. Тоша на дрвету — да не може боље бити ; кестења тако много, да га не |

само не можеш појести, но ни пребројати Било је и за Тошу доста, а могао је и свом другу пружити. Но за нашег Сашу, мало је од тога било вајде. Он, јадник, стојао је доле на земљи, и само се облизива; а Тоша горе сам кестење јеђаше а своме другу бацао је с дрвета само љуске. Дешавало ми се, да видим на свету мпого Тоша, којима су другови својски номагали, да се усиужају на врх, а после тога, нису од њих ни љусака видели ни добили... 96 Л -Онов и рабаџија. Близу пута, у једној чести, у први сумрак беше засео лопов, и чекаше да штогод ућелепири. Као гладни медвед из пећине, тако бацаше свој намрштени поглед у даљину па околину прегледаше. Кад наједанпут, ето ти једних натоварењих кола. А ! лопов мој шапташе, мора бити да су пуна; на сајам иду : ту ће бити и чоје, и китајске свиле, па мож'да и кадиФе. Веселниче, не зевај сад, ту ће бити на трошак: Данашњи дап неће ми узалуд пропасти. Међу тим, кола се приблизише, и лопов повика: стој ! Полети на рабаџију с батином: но и рабаџија не беше мама; лопова дочека с прошцем, почне бранити своје добро. Дуг и жесток био је бој. Лопову беху избијени скоро сви зуби, рука пребијена и око истерано; и рабаџију злочинац убио, и одмах кола потргао. И шта је добио ? Читава кола празних бутела! Како се много пута дешава у свету те људи чине зло и престуне због малих и ништавих ситница. Иревео Ж. Јовичи!.