Prosvetni glasnik

историја пал

иоследица евију иретходнпх мена, које су се деснле како па земљиној површини, тако и у животу становпика јој," — дотле је Дарвнн, вративши се пз Јужие Амернке у своју отаџбину и проучавајућн непрекпдно и с печувеном издржљивошћу варирање домаћпх жпвотпња п културпих бнљака, спремао своје дело „Постанак Фела," које је сгворило епоху у бпологији. С тога се редовио и сматра Дарвин као главнн оснивач теорије, о којој ће сада у кратко бити речн, и која се често по љеговом нмену и називље. Наслов деда Дарвпновог : „Постапак ч>ела услед природног одбирања и одржавање надмоћних раса у борбп за опстанак" казује нам у крдтко п само језгро теорпје му. Ово су три главне идеје његове : наслеђивање, којнм се карактери родитеља преносе на потомке им , — варирање, углед кога већ наслеђени карактерп могу за пзвесан минимум и у извесном правцу да се промене, па било то на корнст било на штету, одржавање надмоћнпјпх н по прпродп за своју околину подеснијих пндивидуа у борбп за оасганак, које П1к свуда и свагда бити морл, пошто се оргапски свет много впше множи, но што има на расноложењу ус шва за опстанак. Најбоље ће издржати ову борбу, т. ј. пајпре ће савладати н наджпветп своје такмаце они потомцн, који су се најзгоднијом варијацијом свога родитељског типа најподесније прилагодили условпма своје околине. На тај начнн природа сама као да одбира надмоћније индивидуе, па иотпомаже множење њихово, а па штету осталих (селекцоја). Корпсно варпрање потомака све се више подржава и, пролазећп кр )3 хиљаде генерацпја, постаје најзчд нарочито обележје; из првобитпог, од полазне Форме једва нешто друкчије, варијетета, постаје са свнм оделит облик. Кад се пак узме на ум, да варијација, која је у једном крају и друшгву корисна, може битп у другом шгетпа, онда се може лако разумети и то, да се према спољпим приликама околине из једног основног типа може отпочети варнрање у разнпм правцнма; само тако можемо разумети ону велику разноликост у специјалпим карактерима, коју виђамо код иначе веома блпскпх Форми („дпвергенција карактера"). Ове своје идеје, овај Дарвиннзам у нравом смпслу, уносн за тпм Дарвпн у стару, давно сузбијену и скоро већ са свим заборављену трапсмутациону хипотезу , и диже је на сгупањ теорнје. Пред опо, одмах на првом кораку у историји развнћа палеонтологпје иостављено, н све до сада нерешено пптање, долазп сада десцедептна теорија са својпм прннцпппма. Све Форме , које по својој укупној органнзшији спадају у једну класу, ред и просветни глАсаиа 1891.

[гологије 4 9

т. д., стоје међу собом у генетичк )ј вези; оне су дакле прави сродннцн, јер су се постунном трансмутацијом, а у току дугог времена, и развпјале из сродних типова, гевр. из једног заједничког пратппа. Према томе сви опп представнпци органскога света, што су жпвелн за време пређашњпх геолошких Формација, нису нншта друго, ^о претци данашњег жпвотпњског п биљног света. Проучавајући дакле Фосиле, мп ћемо битн у сгању да ухватимо ред, којим су онн један за другим следовали, п да заиазимо мене, кроз које су они прошли, — да сазмамо гемеалогију данашњих створоза органског света. Ово је бнла добра реч , а у своје време, У псторији палеонтологије ноииње нова епоха. Палеонтологоја добија нов импулс за свој рад. Она пе гледа впше на Фоси хе само као на остатке животпња, које су негда жпвеле, но још и као на документе зд псторију развпћа органског света. Развијајућп се за последњих пеколнко деценнја V овом смис 1 у, она се све више прпближује биологији, и исто се тако с једне стране наслања на зоологију и ботанпку, као шго се с друге страпе прпсно везује за геологију. 0 томе , какав је нзближе овај однос њен ирема поменутнм природним наукама, те прематоме и колшшјењен обим, биће можда говора у другом чланку. 4. Данашњс стање палеонтологије. Кад се узме на ум све што је до сада речено, онда је лако увидети, да модерна палеонтологпја иије још претурила ни три децоннје. Све оно што је урађено у њој дело је нрпродњака, од којпх већина, у нуној снази свога рада, још и данас живи. И зато, кад би хтелн прегледати како се у палеонтологијц дошло само н до најважнијнх резултата, морали бн, тако рећи, да иретурнмо целокупну данашњу литературу: јер је све то дело узајамног рада свпх палеонтолога свију цивилнзованих народа. За кратко а бурно време овога свога развића, палеонтологпја се тако нагло пприла, да још мало па ће јој литература битп пепрегледна. Немцн пролазе Африиу скроз и скроз, крстаре по Кини и обплазе Хималаје; Аустрпјанци нду и у Африку, и у Азију, и на Новн Селанд, и на ФранцЈозеФС -Ланд; Руси иросецају Азију, п у својој огромној територији откривају сваким даном нови и новн материјал; Енглези обилазе цео свет, па, где треба, тргну чак и војску, само да могу чинити екскурзије; Амернканцп нижу уснех за успехом. А скоро сви осталп пародн труде с ; ревносно, да што впше резултата приложе у ошнту рпзницу човечанства. Из целог света скупља се силан матери-