Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

516

Но и сам ће писац, и ако пориче слободну вољу човеку, јамачно признати, да људи увек и све што чине, не морају да чине, — дакле признаће, да су људи бар ио некад и ио нешто могли и да не учине, — да су се могли уздржати од онога, што су учинили. Шта више често људи не иоричу да има слободне воље и онде, где се обично држи, да је не може бити; а таке случајеве и таку могућност тешко да ће и писац порицати. Н. пр. човек гине од разбојничке руке, а не одаје, не казује где му је готовина, да породицу сноју у сиротињу и беду увалио не би, — или гине сам, а по заповести н услед принуде зликовчеве неће другом какво зло да учини, на прилику, да га упали, убије. И док неки и тако раде, толику јачину своје воље обелодањују, дотле други зарад уживања неког, н. пр. поткупљени, не одају властн злпковце, који намеравају да кога уиропасге, или да војску своју непријатељу предаду, или н. ир. зарад уживања у властољубљу упропашћују отаџбину. А. ако се призна то, да човек увек и све што чини не мора чинити, — ако се дакле призна, да се бар ио каткад уздржати може од чињења (или нечињ< ња), онда се у толико и слободна воља човеку иризнаје и неће се моћи с основом порицати њена примена у кривичном нраву (без обзира на то, из којих побуда, из којих узрока он тако чини). Кад се човек и под болом физичким и иод иритиском каквим сиољним уздржати може (ако хоће) од каквога делања или неделања (само ако зна, да му се уздржати треба), —кад дакле савладати може и бол и притисак, онда се тако исто и још лакше могу унутарњи покретн и разлози, који не причињавају ни бол нити какав несавладљив прнтисак ио иравилу савлађивати и не слушати, ако се хоће и ако се зна да их савладати треба. С тога што је то савлађнвање могућно (ако се хоће), не може се никако ни казати, да човек, кад каква кривична дела чини, мора то чинити онако псто, као што и „риба у води" мора живети; а то би се морало казати п признати, ако се порече слободна воља човеку — ма да риба не може опстатп и живети изван воде, а човек може опстатп, ма II не учинпо какво крнвично дело, које је учинио. У осталом где и кад човек мора да учини кривично дело тако исто, као што и риба у води живети мора, ту и тада нема онога могућег савлађивања, па нема ни слободне воље, а с тога ни одговорности ње гове, као што је већ и напред поменуто. Захтеви телесне стране људског живота подМИ РУЈУ се и по правилу морају се аодмиривати, јер они потичу неминовно из закона људске природе. На и ако је то тако по правилу, опет се и они не

морају иодмиривати увек и једино на начин лакши и бољи ио учиниоца а штетан и оиасан ио друштво — а на име не онде, где оиасности за иојединца, кога се захтеви тичу, нема, и где одржање или унапређење друштва, те моралне заједнице, тражи, да се тп захтеви на такав ио иојсдинца, ио учи• ниоца, иовољан начин не иодмирују. Према томе дакле често се слободна воља тиче само и једино начина, на који да се подмири потреба једна, т. ј. да се учини какво дело, — да ли на начин подеснијн и лакши за учиниоца, да ли на онакав, који је ио правилу по заједницу (па на крају и по њега) бољи. Н. пр. да би ко живети могао, морао би у оскудици друге помоћи и зараде најпосле и красти ; али у друштву он може живети, а да не мора красти, може дакле и друкчије радити, те је с тога и забрањено красти, пошто би крађа била препрека унапређењу друшгва; или да би ко полни нагон задовољило, учини иротивприродни блуд, или блуд са девојчицом испод 13 година, али — пошто се иолни нагони могу подмиривати и на други начин, а да се друштву и његову унапређењу не смета, то су така дела забрањена. У тим и многим другим случајевима може се човек и друкчије кретати; а где се мож.е друкчије кретати, друкчије радити но што је урадио, или се и уздржати од рада, ту човек има слободне воље, — те тако излази, да има човек слободне воље где год се од рада каквог уздржи или се на какав рад ириволи, а могао је и друкчије радити. Не само што би штетно по друштво, по заједницу било, ако би се усвојило нри кривичним делима, да човек нема слободне воље, но би браниоци тога принципа били п у противречности некој са тим својим гледиштем. ЕГризнају слободу у опште, боре се за њу ; доказују да је она преко нужна, н. пр. да народ један не буде роб другоме коме народу или своме домаћем насилнику; воде разлику и рачун о њој између роба, рецимо „парија" или „илота" или „сервуса" и слободиог човека; теже за слободом наставе, за слободом савести и вероисповести, за слободом самоопредељења; признају слободно, својевољно кретање и двоје га од махиналног и т. д. и т. д. — свуда за слободу, зарад слободе борба и напори, а само норичу слободу воље (код које управо прилике какве најмање утицаја снажног имати могу), поричу управо оно, са чега све друге слободе и могу имати какве вредности; јер н. пр. која корист народу коме од његове слободе, коју извојује, ако се не би могао користити својом слободном вољом, ако би дакле и иосле радио онако, како се мора, како од њега не зависи, као што од њега то није зависило ни онда, кад је