Prosvetni glasnik

РАДЉА ГЛАВЕ10ГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

215

разноликости узрока по правилу и има, а често и мора да има, и разних дејстава и разних иоследи ;а, и ма да би управо и морало ирема томе бити V у делању људском „онога иостојанства", кога и код иојава у физичком свету има, кад се слободна воља човеку иориче. Погрешка се поред свега тога и у томе још састоји, што се човек огласио «за роба незаробљена" без икаквог ма и најмањег изузетка његова стања и његових прилика; јер је по мишљењу пишчеву „сваки злочинац неизбежан плод прилика и ОКОДН01 ти, у којима се иалази," — ма да то није ни но нравилу а камо ли увек тако, и ма да и сам иисац иризнаје, да има ирилика и околности и таких, које од н>ега зависс, а и таких које су од њега са свим независне (стр. 272.). Најпосле та се погрешка састоји и у томе, што се ни о слободној вољи у опште, па ни ири порицапу слободпе воље није чинила разлика изме/ју аисолутне и релативне слободне воље. но се и ова као и она одсудно иорицала. Јасно је, да се писац, као што и сам признаје и као што се и из оноликих цитата и позивања у књизи види, држао у главном писаца тако зване нове талијанске школе антрополошке. Ослањајућн се на умну снагу заступника њених, а заведен разложношЛу и доследношЛу у извођењу ириродног ироцеса и иута, којим се иролази све док човек не дођс дотле, да се иита , да ли какво дело, какву радњу да изврши или не изврши, иисац је све усвојио (као да своје воље и својих разлога довољно јаких није имао), што су они изнели, а претходно не оценио оно бар, што су други, противницп те школе, — која се наслања на Франиуску иозитпвну п немачку натуралистичку философију , како (1еог§е8 \Чс1а1 (стр. 418.) вели, — износили, а не оценио ни оно, шта иосле бива, кад се пређе тај природни нут, који се по тој школп у главном одређује или ио утицају и надмоКности лмтива најјачих (који вољу оиредељују), или ио резултатима иојава, који се статистиком, иодацима њеним обележавају, и у којима се огледа свеоишти и од човека надмоКнији закон, или на послетку ио утицају оргсшизма услед закона о наслеђу, ио утицају физичких ирилика, у којима човек живи (храна, клима и т. д.), и ио угииају околине социјалне, у којој играју улогу законгс кривични, обичајгс, васиитање и т. д. Кад би писац порицао само аисолутну слободну вољу , кад би он порицао човеку таку слободну вољу, која би увек и од свачега независна била, нс би нужно било то ни опровргавати, јер таке воље и нема, а не би ни сам писац долазио до закључка, који се као погрешан и штетан ио друштво н његов напредак никако у друштву усвојити не сме ; али

он пориче и релативну слободну вољу, не чпнећп никакве разлике између те две врсте слободне воље. Чисту, са свим и од свачега потпуно независну слободну вољу наука кривичнога права и не тражи, нити је у рачун узима, иа тако ни законодавац образовани, који ирироду људску не иревиђа. Наука та узима у рачун само релативну слободну вољу, а на име ону, у колико је човек у прпликама својим и прплнкама дела према штдивпдуалности св-,јој — умној ц физичној снази својој — могао, да чини избор, да ли да учини или да не учини какво забрањено дело. Са свим слободне воље, т. ј, аисолутно слободне нека и нема, као што је већ н нема, јер не само што је нема но је и не може да буде, ношто такође нема ни једне и ни најмање аојаве у васељени, која би са свим слободна, самоникла била, него је свака појава последпца претходних ; али се тај принцпп у пауцп кривпчнога права односно релативне слободне воље не сме признатн, ношто човек при делању може (или бар онде где може) дејство и иоследице аретходних иојава,претходних узрока или да сиречава или да измењује у многоме случају, само ако хо&е. Кад свестан човек што год чини, а може да не чини, или кад гито не чини, а може да чини онда је он у делању или неделању своме слободан. То вреди и у науцн кривичнога права. И по томе кад евестан човек може што да не учини, гато је законом забрањено, а он оиет учини, или кад може што да учини, гито ио закону треба да учини, а он не учини — тада се узима у науци да има слободне воље, о којој се. као о битном услову за кажаење, који у природи људској има своје основе, мора воднти озбиљна рачуна. То је слободна воља у обпчном смислу речи — то је та односна, релативна (према моћи, према снази учиниоца и друпш приликама) слободна воља. А где тако није било, где таке, релативне слободне воље није имало,где је дакле другим речма човек гито морао чинити или не чинити, немајуКи избора, ту није било слободне воље, па човек ни одговоран бнти не може за своје делање или неделање забрањено. Правило је, како нам људски појединачни и друштвени живот сведочи, да човек при чињењу (или нечпњењу) забрањених дела има избора, а изузетак је, да тога нема. С тога је и у науцн крив. права усвојено као иравило, да човек при чињењу крив. дела има слободне воље (релативне), а тек по изузетку да нема, што се нарочно доказивати мора. А кад се порече така слободна воља, онда оно, што је до сад у науцц и у животу било изузетак, иостаје иравило, и то иравило без изузетка.