Prosvetni glasnik

ЗНАЧАЈ ТЕОРИЈК ТАЛАСАЊА

469

ли електрицитет и топлота, па дакле и светлост, нису два разна појава једног истог узрока ? У почетку се није на то обро.ћала ве.шка пажња, али у толико се више та ствар обрађује данас. Односи између електрицитета и светлости па и топлоте тражени су и нађени су. Радове немачких Физичара Вебера, Колрауша, Хелмхолца систематисао је енглески Физичар Максвел и на њима основао електромагнетску теорију светлости, по којој светлост, па дакле и топлота, није ништа друго, до једна врста електричних нојава. Овај су закључак још већма потврдили експерименти немачког физичара Херца, о одбијању, преламању, а нарочито о интерФереицији електричних зракова, који су нам и дали повода да у једном оппггем прегледу изнесемо основни закон оних појава којима се бави данашња Физика. =5« Ф * Као што смо напоменули, данас се узима да је кретање основа свију физичких појава. Пошто је свако кретање карактерисано брзином, онда та брзина, у вези с масом молекила који се крећу даје појам о енергији тога кретања, па дакле и о величини саме појаве. Остаје нам само још да напоменемо каква је врста кретања основа свима физичким појавама. У главноме се сва кретања могу свести на прогресивна, централна и периодпчка. И не упуштајући се у детаљније карактерисање тих кретања, ми ћемо одмах напоменути, да кретање које је основа физичким ггојавама спада у последњу групу и да носи назив таласно или вибрационо (ундулационо) кретање. И кад још напоменемо: да је интерФеренција светлосних таласа оборила емисиону а потврдила ундулациону теорију светлости; да нам је интерференција индукционе електричне варнице открила таласно иростирање електричне струје, па дакле и потврдила узајамност између светлости и електрицитета, —- онда се лако увиђа иотреба, да на овом месту изложимо главне моменте из науке о таласању у опште, а нарочито интерФеренцију таласа. Уочимо један једини молекил у групи више молекила, па га ма каквим страним кретањем изведимо из његовог равнотежног положаја. Тај ће се молекил донекле уда-

љавати од свог равнотежног положаја, па ће се онда, привлачен од околних молекила, убрзаним кретањем вратити натраг, али се у равнотежиом положају неће задржати, него ће кроз-а-њ пројурити највећом брзином и на супротној ^е страни онолико исто удалити од равнотежног положаја као и мало час, вратиги се опет и кроз равнотежни положај проћи на првашњу страну и т. д. ; — тај ће молекил око равнотежног свог положаја треиерити. Даљина, до које се молекил највећма удали од свог равнотежног ноложаја, зове се амалитуда ; ма који положај молекила у његовом треперењу зове се фаза. Оно време које протече, док молекпл, пошав из равнотежиог положаја, оде на једну страну, врати се и кроз равнотежни положај оде на супротну страну и врати се по ново у равнотежни положај, зове се време једног треитаја. И пошто нам није могуће да ова наша излагања илуструјемо сликама, које би знатно олакшале разумевање онога што следује, ми ћемо се послужити математичким обрасцима, који ће исто тако добро, ако не и боње, објасшгги ток кретања како код треперења једне тачке тако и код таласања у опште. Тога ради означимо амплитуду треперења са а; време једног трептаја, са Т; Фазу молекила, после неког пзвесног времена I (које може бити и веће и мање од Т), означимо са у, онда ће Фаза тог молекила бити одређена обрасцем: 1; У = а 81п 2лг гр (1 Да овај образац одиста представља треперење нашега молекила, можемо се уверити дискусијом његовом. Тражимо Фазу 1 молекила за 1; = I, онда је • п I У, = а 8ш - = а. Значи, да је молекил највећма удаљен од свог равнотежног положаја, и то за амплитуду а, као што у ствари и јесте. После Т, т. ј. кад молекил пролази кроз равнотежни положај, горњи нам образац даје у г = а 81п п = о. За 1; = 3 [ 4 Т, т. ј. кад је молекил на супротној страни од равнот. положаја највећма удаљен, добивамо да је Фаза