Prosvetni glasnik

КЊШШЕВНЕ ОБЗНАНЕ

581

фраза. Њу ставља упоредо с византијским историјским делима тадатњега времена. Завршује се година 1413. (у рукопису погрегпно стоји 1414. и 1417.), смрћу султана Мусе и доласком на престо Кришчије ; а има и доцнпјих дометака. Што је ближе крају, опширнија је и поузданпја, тако, да доба од 1371. до 1409. није нигде тако описано у погледу балканских народа, као у овој хроници. Она доиуњу.је Константина; они се узајамно допуњују. Она нам даје и нових података а и потврђује старе. Тако : 1. Вест о посланику Кантакузенову и бугарском цару Александру слаже, се с оним у мемоаримо Кантакузеновим. Погрешно је, да је посланство ишло и кнезовима Урошу, Угљеши и Вукашину, пошто је 1351. Душан био жив. 2. По освојењу Калипоља Мурат иде на Бугаре, које предводе Асен и Михајло, бије се с њима код СоФије, они гину. Било око 1363.-4. Овим се потврђује хипотеза Јиречекова по Моксу. 3. До сада је непознат био дан смрти цара Александра 17. Фебр. 1362. 4. Опис битке на Марици слаже се с описима других извора. Греши у години 1370. 5. Потврђује вест других извора, да је Шишман дао своју сестру Танару, против њене воље, Мурату I. 6. Први пут датум смрти Данове : 23. септембар 1393. 7. У главном слаже се опис боја на Ровпнама с класичним местом Константиновим. 8. Битка никопољска била је на Дунаву, чиме обара досадашње хипотезе. 9. Потврђује вест српских летописа, да је 1398. Бајазит Страцпмпра извео из Видина и царство подјармио. 1 0. Потврђује Константинов опис битке косовске, и 11. Јако је интересно причање о опсади Цариграда Бајазитом, која је траЈала три дана. Као што се из овога кратког извода може видети, радња ова заслужује сваку пажњу, нарочито ради ове хронике, која је од толике вредноети. Писцу ових редака случајно није била при руци биограФија СтеФ. Лазаревића од Константина ФилосоФа, да би могао поредити нарочито историју Османида, те не може поуздано рећи: у каквом одношају стоје ове две радње ? Можда је каква овака хроника била извор Константину за његову знатну биограФију ? (0 овом види и „Коло" бр. 23 стр. 372 за год. 1889.). б. Прилог ка лознавању маАедонских говора јесте натпис Новаковићеве радње, чији је почстак изишао у XII. књизи, а у овој свесци наставак Новаковић нам даје овде две приче, које су варијације једне исте, а и оне су као и оно 16 пословица и 3 приче — у Архиву XII. — из велескоприлепскога дијалекта. Треба нам овде напоменути, да Новаковић северну Маћедонију дели по говору на два дијалекта:

на овчеаољскократовски (источно од Вардара, између Брегалнице, Разлога и српске границе, улазећи нешто мало и у Србију и у Бугарску) и велескоарилеаски (југозап. од Вардара,"с центрумом Велесом и Прилепом, до крајева охридско -дибарских). Ове прилоге с тачношћу једнога Филолога записао је од једнога ђака бугарске солунске гимназије, а родом из Прилепа. Ови су прилошци добро дошли онима, који се баве о проучавању маћедонских говора, тим више, што има врло мало објављених прилога на овом дијалекту, и то од Верковића „Народно песме макед. Бугпра", Бојаџијева у Периодическом Списанију браилском и софијском (али овај натеже да на сво.ју руку дотера) иВеселиновића у Ј.Српству" 1887. в. Брикнерова је радња Литавско-аољски катихизис од године 1598., који је до сада био познат само. по натпису. Ну није само катпхизис већ и мала песмарица, кратки требник, као и све што потребујс калвинској општини. Ово је први познати калвински превод. Из предговора дознаје се, да је већи део катихизиса (и требника превео калвинац РЈеНие-тсг. Песме и псалме добио је од вишс лица. Описавпш рукопис, Брикнер се упушта у оцену превода и вели, да у просним стварима иде за пољским, а у песмама удаљује се често јако, а начињене су са свим по начину пољском, то јест не гледа на квантитет и акценат. Одређује да је језик горњолитавски, за тим описује ортограФију, која је по угледу на пољску. У катихизису опажа се јак утицај словенских речи : белоруских па пољских. Избележава све стране речи у њему, а за тим и допуњује литавски речник Куршатов. Саопштава и нешто текста литавскога и пољскога од стр. 573 — 590. — Оваком објавом овога дела доприноси се бољем познавању одношаја литавскога језика према словенском, као и познавању калвинске литературе у литавском, чија је била до сада најстарија позната из ближе књига РовШ1е од 1600. г. г. Решетаровом се расправом Изговор и аисање Ђ у сраскохрватском отвора поље нових испитивања. Са дијалектологије Решетар нам је познат радовима његовим о чакавштини, који су прошле године угледали света у Архиву и Новој Зети, а који се одликују темељитошћу познавања народнога језика, нарочито у Далмацији, одакле је и родом. Главно је тежиште ове радње у доказу, да је дуго Ђ у југозападном поддијалекту дифтонг . — Штокавштина се дели на три поддијалекта, па тако бисмо и чакавштину могли иоделити: у крајевима;;Истрије и хрватскога Приморја Ђ замењује е, на далматинском острву Лагости је, а остали и. У Лагоштана 4 замењује је, па било оно кратко или дуго, и по херцеговачком начину утиче ј иа т, д, л, н, р, а често