Prosvetni glasnik

ЈЕ ЛИ ИСТОРИЈА НАУКА

695

њега и тако се брзо идентпфпкују с њпме, да бн човек чисто рекао, е пх је песннк створно таке све, што је иознавао чптаоце своје. И доиста, шго му се впше дивимо, све нам се више чани, да нам је пшчупао наше најсакривеније тајие п да нам казује оно, што смо свакада осећалн, али што никоме поверилп нисмо', па чак ип себи самима. Али та се тајна да лако објаснитп. Песник не ствара своје створове тек онако на памет и случајно. Он проучава људску душу, па њепе разне страсти представља у личиостнма својпм. И доиста, што су те личности пстпнскнје у поетском смислу, у толико су нам ближе, у толико нам се впше чине да су једно псто с нама, да су саставнп део духа нашега. Он долазн да нам, тако рећн, открије, безграничпу ризнпцу, која је сакривена била у духу нашем, а ми нпсмо потпунце свеснн билп да је толико благо у нама. Али, ако ово објашњује моћ, коју пад нама песнпк нма, не може објаснити опу, која је у исторпчара. Овај не ствара, не пзвлачц из свога или нашега духа дела пли лпчностп; он их тражи и налази пх по архивама. Песник, маштом својом, оличује страстп и идеје људске, не ствара само своје карактере, већ им даје и облпк онакав, какав налазп да ће бити најзгодпији да у њему пзгледају као реалнп створови. Само ако поштује законе људске прпроде п истпне, он ће у истпнп бити слободап од самога себе. Историчар, међу тим, не може да ,мења ништа ни на којп начпп. Мора да описује дела онако како су се десила, а никако их не сме извртати, е да бп пх као боље могао да опише, нарочнто онај дух који јеу њима. Тај дух мора он да тражп у њима, п да нам га представи онако, какав је у истпни био. Сва живост, сва умешност његова причања треба да је у томе, што ће умети заједно да истакве ова два елемепта, п што ће, не реметећи ни једно ни друго, изнетн на видик хармонију која стојп пзмеђуистинскпх дела и духа њихова. Алп како може псторнја да произведе у нама тако слпчпа дејства средствима, која су друкчиЈа пего што су у поезије? Да бисмо на ово одговорпли, треба да се вратимо наонај пример, којп мало час наведосмо. Шта треба да радим, кад наумпм да наппшем чији жпвотопис, н. пр. животоиис Дантеов или АлФпјеров. Читаћу њнхова дела, прикуппћу податке из њихова живота, н уредићу их онако хронолошкп као што треба; па онда ћу се потрудитн да пз свега тога изведем карактер, дух јунака мога. Али ту морам већ сам себи да речем: неће ми бити никако могућно, да позпам човека као што треба, ако се не будем прво познао с временом у којем је он живео. И тако, ако хоћу да опишем живот АлФијеров, треба

да проучим, каква је Италија бнла у XVIII. веку, а ту Италију не могу схвагити, као што треба, ако не будем знао п фплософпју тога времена, па п фрапцуску револуцију, која се опет не може објаснити ппти разуметп, докле сејош не проучи „ стара владавина" (апсгеп гедгтеЈ. И тако не могу описати ни Дантеов жнвот, ако не позпајем талпјанске општпне, ГвелФе п Гибелине, царевину п цркву, сколастпку, Феудализам, цео средњи век, који ме одводи чак до старинскога Рима п варвара. Човек се не може дакле објаснитп без свога времена у коме је жпвео; тако нсто не може се разумети ни једно друштво, докле му се не зна прошлост и докле сене знају остала друштва, која су га окружавала. Ирошлост се изметпула у садашњост; нсто тако разне културе њепе нретапају се једна у другу. Тако се ствара оно, што називљемо духом времена, а тај се дух огледа онда у човеку, којп бп без тога. остао неразумљпв и необјашњен. Па као што се тај дух времена не може разумети без прошлости, из које је понпкао, тако се исто и човек може разумети и објаснитп само помоћу исторпје прошлости. Ако допста, помоћу своје маште, избришете из историје Грке и Римљане, ви сте у исто време избрисали и један део свога духа. Од њих су нам остале све наше идеје полнтнчке, правне, ФилосоФске, естетичке; опе и данас све једнако утпчу на наше васпптавање. Да ннје било француске и талпјанске револуције, да ли бисмо ми доиста бплп оваквн какви смо? И тако нам треба цела светска нсторија, ако хоћемо да објаснпмо човека, јер она жива у нама, више илн мање преображена. А кад живи у нама, зар се онда треба чудити нодобпостн што је имамо, те се умемо да преносимо у њу, да оживпмо у њој ? Кад читамо грчку историју, не читамо само нсторнју прошлости, које је нестало с овог света ; већ је то уједно и исторнја друштва, образованости, која, и ако преображена, васцела живи у нашем духу, као саставни део његов. У једну руку може се рећи, да чптамо своју сонствену историју; и с те стране постаје нам она све јаснија, јер нам стоји пред очима сва објашњена, чнсто порасла до небеса, окружена својнм старинскпм сјајем, кад је први пут угледала света у делима народа грчкога. И ово што се велн о једном народу, може се казатн и за све. Ко бн икад н помпслио, кад су Енглезп почелп да пзучавају санскрнтски језик н Веде, да ће то бацити велику светлост на историју језика, мптологпју, образованостн западњачке. И тако, читајући светску историју, ми се познајемо с оним процесом, којим је прошао наш дух, докле је овај садањи ступањ достигао. Еао што геолог, кад тачно