Prosvetni glasnik
КЉИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ
53
нији и да један другог допуњују. Још је ШаФарик држао да је Ходошки рукопис по старини из XIV. века, и то око 1390. год.; и за то га је и узео као основицу своме издању, алн испитиваоци после њега стављају га у XV. век. Исто тако размимоилазе се испитиваоци у мишљењу о старини Призренског рукописа, гш коме је рађено издање Новаковића и Зигеља. Новаковић га је стављао концу XV. а почетком XVI. века, алп по мишљењу Флоринскога овај рукопис по палеограФскпм опаскама и особини језика указује пре на XV. него па XIV. век. Па онда иставља као најстарији рукопис први Григоровићев или тако звани Струшки, који је нађен блпзу Охрида у Струги. А. Е. Викторов, један од најбољих зналаца старе словенске литературе опазио је, да је овај Григорови^ев рукопис старији од призренског за читав век. То исто потврђује и Флорински на стр. 176. поменутог дела. Он вели : „По палеографском снимку, који сам учинио и ставио на крај овога дела као прилог, смем мислити да ћу уверити читаоце, који су познати са старим српским рукописима, да у даном списку имамо без сумње споменик из XIV. века.... По томе онда Григоровићев споменик но својој старини треба да заузме прво место међу до сад нознатим рукопиеима Законика. Та околност, што је тај рукопис на више места искварен временом, ни најмање не треба да умањи његову вредност, нити пак да се пренебрегава при испитивању текста Законикова, као што је то било до данас. ® Још А. Е. Викторов опазио је да је овај Григоровићев рукопис како по расиореду чланака, тако и по редакцији текста, много ближи призренском него другим двема |Ходошком и Раковичком), који су изашли у ШаФарика. Али кад се упореди овај рукопис, вели Флорински, са трима пређашњим најстаријим, онда излази то, да с једне стране показује већу или мању количину одлика, које га, и норед тога што је врло близак призренском, врло много одликују од њега, а с друге стране види се већа блискост ходошком рукопису. Упоређујућн даље овај рукопис, како га он назива «првн Григоровићев списак (( с призренским и ходошким, дошао је до резултата: да се овај Григоровићев рукопис једним делом својих чланака приближује призренском рукопису, а другим делом истих а и осталих чланака напомиње ходошки рукопис. Ова двојна блискост, вели Флорински, наводи нас и нехотице на нагађање да нису случајно оба рукоииса — призренскн и ходошки — изашли из једног извора, и то из извора, који представља од-
ломак Григоровићевог рукописа, или најпосле није ли у основи овога списка? Све, што се налази као знак старине било на призренско.м мли на ходошком рукопису, налази се и у Григоровићевом. По језику Григоровићев рукопис стојп ближе призренском. И у овом рукопису, као н у призренском, види се еилап утицај народног језика на црквено-словенски. Србизми се употрсбљују много чешће и правилније, него у ходошком рукопису. Па и ова околност говори у корист веће старине Григоровићевог рукописа, него обрнуто, јер споменици српске писмености у XIV. веку деле се на две групе односно језика. Једна група чува већу чистоту словенско-црквеног језика, а у другу већ више улази елеменат живог народног језика. Законик пак, као споменик нарочито светског законодавства Формуловап царским логотетима, морао се у самом почетку појавити више у облику народпога језика, као што се то виђа на појединим гшсмима, а доцнији вреписивачи, особито из петнаестог века, више мање догонили су нрема. црквено-словенском језику, па тек у XVII. и XVIII. в. почелп су их опет посрбљавати. Толико Флорински о упоредно-критичком испитивању првог Григоровићевог рукописа, упоређеног са друга два, до сада држата за најетарија. Осталих тринаест рукописа испитивао је иодробно као и ове, по степену старине и језику, а остала два, хилендарски и будвански текст, била су му неприступачна, и о њима нема тачних дата, већ их је само споменуо. У примедби сиоменуо је и рукопис г. Сандића, проФесора новосадске гимназије. После овога упоредНо-критичког испитивања долази класификација рукописа Законика. Још сам напред споменуо како Флорински не одобрава ШаФарикову класификацију на краћу и пуннју редакцију. Ова класификација, вели г. Флорински, не само да нема никакве везе с детаљном анализом, већ баш сама анализа руши сваку везу с таквом класпфпрацијом. Огромна већина рукописа, па ту и најважнији, јако се разликују и по саставу и по реду излагања и по слагању, тако да никако не могу бити класификовани по ШаФариковој подели. Ствар је у томе, што се по најглавнијим одликама не може тачно одредити граница између потпунијих и краћих редакција. Немајући ни један потпун рукопис Законика цара СтеФана Душана, овако класиФиковање на краће и потпуније негативно је, јер се у једном налази више чланова у другом маље, у једном једни у другом други чланци, једни су слични и чине неку блискост између рукописа, а други их опет јако разликују и т. д. На основу тих доказа г. Флорински пе усваја ШаФа-