Prosvetni glasnik

1*

ОСНОВА МОРАЛА

3

нпр. што се одређују кретања звезде на небу ? Не изгледа ли вам зар да није могућно паћи у нама стално правило, које би пошиптпло нашу слободу ? Па ипак ипје тако. Човек је од природе слободан и господар својих дела ; ме1)у тим, и ако не престаје бпти слободним, он је ипак потчињен закону који носп у себи, и који је део њега самога. — Разјаснимо ову тајанственост. Ја сам уверен да сте ви већином добра деца и добри ученици. Шта се казује тиме ? То значи да ви у свим својим радњама идете за тим, да задовољнте своје родптеље и своје учитеље. Ако сам падпе на ум каква помисао, вп је одбијато од себе, говорећи : нећемо то чинити, мој отац или моја мати, мој учитељ или моје учитељице неће бити тим задоволлш. Е, лепо, децо моја, мислећп и радећн тако, ви се покораватс правилу, да не треба зловољити своје родитеље или своје учнтеље, да не треба чинити оно, што је забрањено. Томе правилу су вас, бесумње, други научили. Али да ли је доста научити га, па да се одмах и владамо по њему ? То правило знају и некоји ваши другови, па су крај свега тог остали лени, лажљиви, непослушни. То долази отуд, што сте вп разумели да је добро бити добрим, а разумевши, ви сте зажелели да то и постанете. Ово правило вашег понашања, по коме се вллдате, нико вам није наметнуо ; ви сте му се самп приволели, сами га се прихватили, сами себи реклн : бићу вредан, озбиљан п послушап, а ви то и јесте, јер сте сами тако хтели. Разумете ли сад како човек може у исти мах бити и слободан и потчињен закону ? Тај природни закон, коме је човек потчињен, зове се закон морални. Закон мора.ши заповеда човеку, али га не ирисиљује, он га може слушати и не слушати, али покоравајући му се, човек не престаје бити слободан, јер му се покорава с тога, што налази да је добар, и што хоће да му се покорава, У томе се морални закон раздикује од осталих закона првродних. Камен завитлан у ваздух принуђен је да се врати и падне на земљу ; човек ваља да се покорава своме закону, али он није материјално принуђен да то чинп. Запамтите: Човек је иотчињен једном ариродном зак ону, који му је својствен. Тај закон назива се закон морални. Морални закон зааоведа али не ирисиљује. ПокоравајуИи му се, човек не ирестаје бити слободан, јер он својевољно арима и извршује зааовести тога закона. Веиебаља. 1. По чему се човек разликује од осталих природних бића 1 2. Да ли је човек, као и остала бића, потчињен закову ? 3. Потчишен закону, престаје ли човек бити слободаи ?

4. Како човек може бити потчињен закону, па ипак да остане слободан ? 5. Наведите дела учињена по правилу, а да нису наметнута никаквим принуђавањем ? 6. Како се зове закон о вољи човечјој ? 7. У чему се ризликује закон морални од закона осталих бића, која нису слободиа? IV. Моралне истине. Човек је биће разумно, он не осећа само бол и задовољство, он има идеја, он мисли ; он познаје пстину. Све истине не наличе једна другој. Има истина које су данас и на овом месту истините, али оне то неће бити и на другом месту, неће бити можда сутра ни на овом месту. Ове године је нпр. жегва била добра у Србији, али није и у Здружепим Државама у Америци ; данас је сунце покривено обдацима, сутра ће можда сјати се у свој својој сјајности. Алн има и других истина за сва времена и за све земље. Кад речем : права линија је најкраћи пут између две тачке, два пут два дају четири, то су истине које се не мењају од једног места до другог, од једног дана до другог. Знате ли ви које место, где би био краћи пут полукруг но права линија ? Има ли човека који може веровати да два пут два дају пет ? Те истине називамо ОПШТИМ (универсалним) истинама, јер су нстините на целом свету, у свима земљама, у свако доба, и јасне свима људима. Истина, сви л,уди нису у стању да их тачно искажу, али се сви служе њима н не зпајући их. Пре но што сте научили да је права лннија најкраћи пут између две чачке, ви сте то знали по нагону (од природе, без учења), — у својим играма ви трчите право мети, да бисте што пре стигли , а кад су вас томе научили, зар вам није изгледала та истина као нека стара познаница ? Међу оаштим истинама има таквих кОЈв нам се јављају као зааовести. Таке су ове истпне : треба поштовати своје родитеље и своје учитеље, треба битп добар и милосрдан; не треб а лагати, не треба одузимати другоме његову својину; служити треба домовинп. Ми осећамо сви да смо дужни покоравати се тим истинама; до душе ми можемо и противно томе чинити, јер смо слободни, али чим учинимо што иротивно, осетићемо да смо рђаво чинили, тако исто, као што осећамо да будаласто чинимо, кад не ударимо право, ако хоћемо најкраћим путем да одемо од једне тачке до друге. Ове зааовести су једне исге за све људе, за богате и сиромахе, за силне и слабе, за младиће и старце г за учене и незналице. Као што сви људи без разлике на један и исти начип рачунају, тако исто има и само један начин, да постанемо поштени и честити. И ове запсвести су уирављене на све људе, без обзира на њихове године, рођење, имање и положај, и сви ваља да их разумеју. И заиста је тако,јер, као што нема ни једног разумног човека,